Kraj Novina

Teško ćemo složiti ukuse onih koji bindžuju na desetine serijskih premijera, ne više samo na HBO-u i Netflixu, već i Amazonu i Huluu, sa drugima koje će „Igra sudbine“ konačno zadovoljiti kao supstitut, domaća sapunica – bolji život našeg vremena.

Zlatna sredina je visoka produkcija novih srpskih kriminalističkih serija i epoha „Senki nad Balkanom“.

Ali nakon pretposlednjeg ponedeljka, spektakularno – neočekivanog, pravdoljubivog i distopijskog, epilogom smislenog finala treće sezone hrvatskog serijala „Novine“, ko može da kaže da nije najbolja. Naš će se gledalac u tom novom svetu deficita etike i empatije, osećati kao kod kuće.

Trideset godina od raspada SFRJ, četiri decenije od Titove smrti i tri četvrtine veka od kraja drugog svetskog rata gde je oslobođenje Rijeke bila poslednja i ujedno najkrvavija ofanziva, „Novine“ se čitaju u ključu još uvek jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora.

Ova serija reditelja Dalibora Matanića i scenariste Ivice Đikića, štaviše jeste šekspirovska persiflaža današnje Srbije u riječkom lučkom mizanscenu i podele društvene moći na izvršnu vlast, pravosuđe i medije.

Doajen srpskog novinarstva Miša Vasić znao je da sažme suštinu novinarstva svodeći ga na tri postulata početka svake priče: ko koga jebe, ko je kome kum i ko kome duguje pare. I tako su „Novine“ od benigne saobraćajne nesreće iz prve epizode – prve sezone, evoluirale u Seks (kokainsku dekadenciju), Laži (spinove) i Video trake (CCTV) savremene virtuelne Hrvatske.

Zapravo one prepolovljene balege kotačem povijesti Miroslava Krleže, u kojoj Rijeka, kao tranzicioni gubitnik – lučki metropolis nalik Njujorku ali ne Menhetna već Bruklina i Kvinsa, fingira kao politička, poslovno – urbana i socijalna prestonica države.

A ta država, kako smo rekli u uvodnom utisku, kad umrežimo Krik dokumentarnu analitiku, skorašnje ovdašnje brakorazvodne naslovnice sa foto ekskluzivama, instastory screeshotove naše političke elite ili ostavinske rasprave opozicionih stranka i njihovih lidera, zaista jeste Srbija danas.

U mnogome i možda više nego Hrvatska.

I to onakva kakvom je simpatično – karikaturalnu, Siniša Pavić nikad neće dramatizovati. Stoga „Novine“ u sebi sublimiraju najbolje od ili i neviđeno u „Tajkunu“ i „Ubicama mog oca“ sa kojima se paralelno emitovala.

Matanić – Đikić na tragu kratkih rezova i dramaturgije Stivena Soderberga i Dejvida Simona, uspostavljaju showcase, kako danas adaptirati Šekspira i otključati tu svojevrsnu Kenet Braninu rediteljsku nedoumicu.

Sa tehnološkim blagoslovom dron kamere, vizuelna posveta serije lučkoj panorami grada – konzerviranom industrijskom arheološkom nasleđu kranova i poslednjeg železničkog koloseka u centru jednog urbanog entiteta, zapravo je bila dovoljna manifestacija grada – Rijeke Evropske prestonice kulture.

Kao jedina, televizijska lokdaun opcija u hendikepu korona karantina i odsustva drugih programa i aktivnosti u 2020. godini te titule.

Treća sezona je konačni rasplet u trouglu glavnih aktera i sa determinantama kako će ih videti kritičar Jutarnjeg lista Jurica Pavičić. Izvanredni Zdenko Jelčić (Blago Antić) resentiman službe bezbednosti sazdan od profila Perkovića, Manolića i Gojka Šuška, koji poput antičkog tragičara sveti smrt svog sina.

Zatim u životno – karakternoj ulozi luzera van klišea, Branka Katić (Dijana Mitrović – Srpkinja, promiskuitetna i alkoholičar) još uvek dovoljni Sizif da bude decision – ne samo opinion maker.

Napokon dijabolični predsednik države (Ludvig Tomašević) u tumačenju verovatno i trenutno najboljeg hrvatskog savremenog glumca Dragana Despota.

Njegova smrt – opšte je naravoučenije, mač kojeg ćeš se latiti, bumerang je od koga ćeš stradati.

Nedovoljan je prostor tv kritike da se raspiše hvalospev svih glumačkih epizoda i profilnih karaktera, od novog glodura Novina – Martića u tumačenju Trpimira Jurkića, preko gradonačelnika Karduma – Aleksandra Cvjetkovića do ex premijera Zlatka Lozančića, odličnog Borisa Svrtana.

Klijentelizam, korupcija i klerikalizam kao modus vivendi politike kao biznisa i lifestyle-a, licemerni patriotizam i fejk konzervativizam, devalvirani su skandali bez posledica i neskrivene cenzure.

Sve skupa iz vizure riječke lepote scenografije nasleđenoj iz socijalizma, zamislimo domaću seriju čija bi se radnja npr dešavala u Subotici il Somboru. Sa kastingom bez slabe tačke koja pronalazi dostojanstvenu epizodu i za skrajnutog Ivana Bekjareva.

Treća i poslednja sezona Novina bez zadrške i kalkulacije je konačno nova kvalitativna stranica tamošnje serijske produkcije, pet decenija nakon serije „Kuda idu divlje svinje“.

Potonja, sada već davne 1971. promeniće tada uspostavljeni „Veselo veče“ izvedeni obrazac JRT ruralnog sitkoma. Nakon toga će Televizija Zagreb snimiti „Kapelske kresove“ i „Putovanje u Vučjak“. Televizija Beograd će iste godine sa serijom „Ceo život za godinu dana“ trasirati model za „Pozorište u kući“ i „Grlom u jagode“.

Pa tek potom na tragu pomenutih Štivščić – Hetrihovih divljih svinja, dve svoje takođe najbolje serije „Otpisane“ i „Salaš u malom ritu“.

Na isti način „Novine“ su nova knjiga standarda: fotografije i dramaturgije, glume i režije za kompletan prostor za početka priče. Činjenicom da su završene, njeni autori slobodni su da posluže suvisloj uredničkoj superviziji, domaće (Telekom) serijske hiperprodukcije.

Zašto da ne i mogući master class za beogradski FDU, koji nažalost inspirativnost nikako ne pronalazi u realnosti recentne srpske prošlosti.

Disclaimer: Prve dve sezone Novina, uskoro verovatno i treća može se pogledati na Netflix platformi.