Kralj Čačka: Poruka da su emocije „pase“ lepo se primila u društvu

Čini mi se da čovek masovno gubi kompas, da se kreće u pravcu koji nije u skladu sa nečim suštinskim u nama. Pravi se novi čovek, samim tim i nova vrednost, novi način života. Možda se desi momenat gde ljudi „stave prst na čelo“, mada sumnjam, jer se stvar suviše zakomplikovala – kaže u intervjuu za Danas Nenad Marić, po vokaciji slikar, svima poznatiji kao kantautor Kralj Čačka. On je na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, koji proslavlja svoj dvadeseti rođendan, održao koncert, a u pripremi je, kako kaže, treći album Kralja Čačka. Marićevi likovni radovi mogu se ovih dana videti u Galeriji „A“ u Zemunu u sklopu Šestog međunarodnog bijenala akvarela, u kome učestvuje 105 umetnika iz 30 zemalja.

* Zbog posledica korone osetili smo svet bez žive muzike, bez pozorišta, videli smo da je moguća budućnost u kojoj je redukovan kulturni sadržaj, gde su zatvorene galerije. Vi ste kao umetnik možda pozvani da odgovorite kuda vodi takav svet.

Vodi u prazninu. U jednu veliku i ogromnu prazninu koja se već oseća, i na globalnom planu. Vodi u odsustvo onih kvaliteta koji čoveka čine „Čovekom“, sa velikim Č. To je tragedija ovog vremena. Sve se svelo na interes, prazne stvari, proračunatost, muljanje, gomile nakaradnih veština za preživljavanje, pa se stiče utisak da su kulturne vrednosti te koje smetaju nastojanju da čovek preživi i zaradi.

* Sad kada se kulturni događaji opet održavaju stiče se utisak da su se ljudi uželeli kulture.

Uvek su to pojedinci. Neki su bili presretni jer ih to ispunjava, to im je značajno. Neki su verovatno bili presrećni jer na to gledaju kao na „event“, i tu ima više slojeva. Bojim se da je većini bitno da se samo dobro zabavi, da se provede, a sadržaj im je nebitan. U lepezi karaktera kriju se razni pristupi. Mislim da ovaj zabavni preovladava, iako raduje da još ima pojedinaca koji obraćaju pažnju na sadržaj i koji umeju to da sublimiraju. Sublimacija je jedna sjajna stvar i primerena je ljudskoj vrsti, to nas razlikuje od životinja. Mene to drži u životu, jer da nema kulturnih sadržaja, moj život bi bio prazan. To je svet sa kojim komuniciram. Međutim, razlika između ljudi koji traže sadržaj i onih koje to apsolutno ne interesuje sve je vidljivija, do te mere da se bilo kakav sadržaj iskreno doživi i shvati, da se čak doživljava kao problem. Onda nekome ko se time bavi ne ostaje ništa drugo nego da se sakrije, da se skloni, jer su masa, čopor, ekipa, uglavnom samo kaša koja guta smisao.

* Kako je na vas kao autora uticao karantin, da li ste našli inspiraciju u izolaciji?

Mimo nekih životnih okolnosti, bilo mi je neinspirativno, jer je sve izgledalo i dalje izgleda kao neki jako loš scenario, a negde mi je bilo i predvidivo, i nije me iznenadilo…

* Zašto?

Svet je, po mom osećaju, došao do nekakve granice gde su se vrednosti izvrnule. Čini mi se da čovek masovno gubi kompas, da se kreće u pravcu koji nije u skladu sa nečim suštinskim u nama. Samim tim, korona i period koji je usledio delovao je logično. Praznina, mase, potrošačko društvo, brz život, prebrze promene, veliki pritisak, stres, sve su to stvari koje u suštinskom smislu nisu tu za dobrobit čoveka.

* Kako je to uticalo na vas kao stvaraoca, slikara, pesnika, kantautora?

Izolovao sam se. Posle sam tek krenuo nešto da radim, da pišem, da crtam… svirao sam, naravno, konstantno – svaki dan, i to me je izvlačilo. Vesti su tada bile potpuno šizofrene, malo sam nešto u početku pratio… da bih se potom skroz izolovao.

* Vaša muzika je pesimistična, a s druge strane daje nadu, neverovatno uklopljeno.. Kojim emocijama se najviše vodite dok stvarate?

Raznim, to je široka lepeza emocija. Teško je govoriti o svojim pesmama i stvaranju iz tog ugla, zbog distance… Ranije kada sam pisao pesme, koje možda nose u sebi taj neki pesimizam, bilo mi je jako pozitivno čudno kad sam uvideo da one kod ljudi proizvedu optimizam. To me je zbunilo. Pisao sam da bih nešto rešio sa sobom, izbacio nešto u sebi. Zapravo, to je moj odnos i način komunikacije sa svetom. Zato je to polje jako široko, pogotovu emocije koje su danas većinom „pase“, jer se šalje poruka da treba da budemo hladni, roboti… Ta poruka se lepo prima na ovim prostorima.

* Jedno od opštih mesta je da važimo za srdačan narod. Šta mislite, zašto?

Zato što postoji izvesna overdoza neiskrenosti i laži, pomodnosti, hvatanja trendova, bez razumevanja tih trendova, nerazumevanja suštine i onoga šta ti trendovi donose. Nerazumevanje tih stvari u javnosti, od muzike, pa na dalje… Razumem da ljudi nemaju vremena, da su preokupirani stresom, problemima, poslom, preživljavanjem, pa ne mogu da se okrenu sebi. Samim tim ne mogu da dopuste da neki malo dublji i značajniji sadržaj, koji pomaže u procesu otkrivanja sebe, dopre do njih.

* Da li je to zbog kapitalizma?

I tehnologije. Mi smo jako mladi u tom svetu čovek-tehnologija, društvene mreže… Od slučaja do slučaja, od pojedinca do pojedinca, može da se primeti zdrav i nezdrav odnos prema njoj. Sretao sam ljude u čijem sam ponašanju primetio refleksiju sistema tih mreža, u onom smislu kako je on aranžiran, i preslikavanje tog virtuelnog sveta na vanvirtuelno ponašanje. Tako dobijete ljude koji samo „skroluju“ život – tako žive. Izgubio se taj odnos ti – ja, ja – ti, njegov kvalitet je pao nisko u međuljudskim odnosima, jer vi sada kad uzmete telefon, vi njega mazite, a bijete se sa ovim do vas…

* U Beogradu postoje neverovatna alternativna mesta, viđeni ste na njima, a s druge strane, rađa se neki novi Beograd, neprepoznatljiv. Kako to komentarišete?

Rađa se novi čovek, što bi rekao moj profesor filozofije iz gimnazije. Pravi se novi čovek, samim tim i nova vrednost i nov način života. Nažalost, čini mi se, a voleo bih da grešim, da kultura i civilizacija, kroz istoriju, gde kultura ima svoj edukativni karakter prema kome se čovek usmerava, i koja ga menja na bolje, postaje „pase“, da to mi više nećemo gledati. Izgleda mi da kultura više nije bitna, samim tim i Beograd, kao jedan veliki grad koji je nekada imao ozbiljnije sadržaje i građane, sve manje ima građane, u smislu građanstva, a mnogo više „varvare“ u metaforičkom smislu. To je tužno. Možda se desi momenat gde ljudi „stave prst na čelo“, međutim, sumnjam, jer se stvar suviše zakomplikovala. To klupko biće teško rasklupčati…

* Kako ocenjujete pomoć vlasti nezavisnim umetnicima?

Imali smo minimalce, što je u skladu sa budžetom koji se izdvaja za kulturu, koja je i pre ovoga bila poslednja rupa na svirali. Ne verujem da će se to promeniti, to je naš odnos prema njoj. On je takav da kultura postaje nešto što ne treba toliko da se razvija, pa ko hoće da razvija, nek razvija, ali zašto bismo mi to finansirali, podržavali, pomagali. To važi i za neka druga zanimanja – zašto bismo ulagali u neke ljude koji su vanprosečni. Tako stoji stvar sa organizacijom društva.

* Zašto je prema vašem mišljenju važno ulagati u kulturu?

Zato što je to jedini način da se putuje ka zdravlju, celini, dubini, ka sadržaju koji je primeren ljudskom biću u svom punom potencijalu. Ne mislim na čoveka koji je samo animalistički, varvarin, već čoveka kao uzvišeno biće na planeti Zemlji. Kultura je bitna, jer nas oblikuje, pomaže nam da bolje razumemo sebe, druge i svet, čini nas boljim, širim, dubljim, celovitijim, obogaćenijim. To joj je u potenciji. Čovek sam bira da li će ići tom linijom ili linijom manjeg otpora, kojom kad krene može slobodno očekivati da u jednom momentu postane uzorni monstrum koji ruši pred sobom sve što vredi a da toga nimalo nije svestan.