Kraljevi, kraljice i vile umesto rijaliti zvezda

„Priča nad pričama“ nije nastala na istinitim pričama, kao pomenuti Garoneovi filmovi, već na osnovu zbirke bajki Đanbatiste Bazilea. Nema dokumentarističkog pristupa, već je sva u fantastičnim slikama. Kraljevi, kraljice, princeze, vile, čarobnjaci, džinovi i čudovišta zamenila su rijaliti zvezde u pokušaju ili kriminalce. U njoj ne igraju čak ni glumci amateri ili ne toliko popularni, pozorišni umetnici, već svetske zvezde. Čak je snimljena i na engleskom jeziku, a ne na njegovom maternjem italijanskom, kao sedam naslova pre.

– Sa moje tačke gledišta ovaj film nije drugačiji od prethodnih. Svi su vrlo vizuelni, a za mene je to uvek najvažniji deo filma – ističe u razgovoru za Danas reditelj.

Ipak, kako kaže, imao je različit pristup radu na filmu.

– Obično priču počinjem od stvarnosti koja kasnije postaje fikcija. Ovaj put trudio sam se da fikcija postane stvarnost. Zato nisam koristio ni mnogo digitalnih efekata. Birali smo lokacije tako da izgledaju kao da su napravljene i pravili smo kulise kao da su stvarne – objašnjava Garone.

A zašto baš Đanbatista Bazile, pesnik i kolekcionar bajki?

– Prijatelj slikar mi je poklonio knjigu „Priča nad pričama“. To je prva knjiga bajki štampana u Evropi još u 17. veku. U njoj se nalaze prve verzije čuvenih priča – Pepeljuge, Ivice i Marice, Mačka u čizmama, Zlatokose… Ali sve te priče ljudi znaju iz njihovih kasnijih izvora, pre svega braće Grim. Bio sam šokira dok sam je čitao. Fascinirali su me likovi, ali i vizuelni aspekat. Bazileove priče su jako mračne. Nisu za decu. Duhovite su, ali i dramatične u isto vreme. Jako mi se dopao Bazile, jer mi je blizak kao autoru – ističe reditelj.

Ipak, kako kaže, kada je počeo da razmišljam o filmu, morao je da se odluči koje ću priče ekranizovati.

– Izabrao sam tri od pedeset, jer su one ispričane iz tačke gledišta žena različitih godina. Njihove teme su majčinstvo, brak i starenje, ali ih ipak sve povezuje tema želje koja postaje opsesija / napominje autor.

Na pitanje zašto se odlučio da snimi film na engleskom jeziku, kaže da je to najviše učinio da bi se pre svega čulo za Bazilea, koji je nepravedno zapostavljen u odnosu na svoje naslednike – braću Grim, Šarla Peroa…

– Bezile je šekspirovski autor. Stvarao je u isto vreme kao i engleski bard. Čak su ga i zvali napuljski Šekspir. Dijaloga u filmu ima samo deset odsto. Nije toliko važan. Film je vrlo vizuelan. Na engleskom je kako bi što više ljudi čulo za Bazilea. Pre svega u inostranstvu. On je napisao knjigu na napuljskom dijalektu, tako da se i u Italiji čita u prevodu. To je prva knjiga koja govori o Pepeljuzi, Mačku u čizmama, Uspavanoj lepotici i mnogim drugim pričama koje mi poznajemo preko braće Grim i drugih pisaca. Čak ni u Italiji nije toliko priznat – priča Garone.

Glavne uloge u filmu igraju: Salma Hajek, Vensan Kasel, Tobi Džons i drugi poznati i glumci.

– Birao sam ih zbog njihovog talenta, ali i zbog fizičkog izgleda. Gojini crteži su uvek bili ispred mene tokom rada na ovom filmu. Ovo je čudno ostvarenje, ali drago mi je da sam ga snimio i da deluje na publiku na emotivnom nivou – objašnjava reditelj.

Iako je, kako kaže, ovo čudno ostvarenje, Garone napominje da zapravo u svim njegovim filmovima postoji dimenzija bajke, čak i u gotovo dokumentarističkoj „Gomori“ ili „Rijalitiju“.

– „Rijaliti“ počinje sa kočijom koja ide na venčanje. Počinje kao bajka. To je film o načinu na koji osoba pokušava da ostvari svoje snove. Uvek pokušavam da priču dovedem do tačke u kojoj može biti realistična, a u isto vreme i predmet fikcije. U „Gomori“ priča o deci i nasilju koje im se dešava u mnogome podseća na bajke koje sam čitao kada sam bio dete. Tačno je da sam film snimao dokumentarističkim stilom, ali ima mnogo toga što film u mojoj glavi dovodi u dimenziju bajke. Svi bismo voleli da vidimo stvarnost na onaj način na koji je Dizni predstavlja. Ali, ja ne govorim o tome. Već o originalnim bajkama – Perou, braći Grim, Bazileu… koje su veoma mračne – naglašava autor.

Zamoljen da prokomentariše kinematografski trend po kojem se poslednjih godina sve više snimaju bajke mračnijeg tona, a ne bliže Diznijevim verzijama, kaže: „Nemam odgovor na to zašto je sada popularnije snimati bajke bliže originalnim izvorima. Te priče su obično vrlo mračne. Diznijeve bajke su vedrije, jer veliki studiji žele da zarade novac. Ja sam pokušao da uradim ono što bih i ja želeo da vidim u bioskopu.“

Iako je smešten u 17. vek film govori o vrlo aktuelnim temama, poput potrebe za estetskom hirurgijom.

– Priče govore o arhetipovima, a to je uvek moderno. Psihologija likova je ista, bez obzira što je film smešten u 17. vek. Tako je i danas, bez izuzetaka. Ne dopada mi se kada knjigu iz jednog perioda u filmskoj adaptaciji modernizuju tako što je prebacuju u drugo vreme. Priče govore o 17. veku. Ali govore o želji i opsesiji. Kraljica koje po svaku cenu želi da postane majka, sestre spremne da oderu sebi kožu s leđa ne bi li ponovo bile mlade… – to su teme koje su uvek aktuelne – ističe Garone.

Zapravo u svim Graoneovim filmovima želje koja postaje opsesija je glavna tema. Glavnog junaka „Rijalitija“ vodi želja za slavom, kao i decu s početka „Gomore“ koji žele da liče na Tonija Montana. Čak i film „Prva ljubav“ nosi podnaslov – Horor film o želji. Inače, „Priča nad pričama“ uspela je da pomiri dve njegove profesije – slikarstvo i film. Svaki kadar iz filma izgleda kao slika.

– Kao što sam pomenuo, Goja je uvek bio tu, iako je on stvarao dva veka nakon Bazilea. Njegovi crteži imaju atmosferu koju sam tražio. Dopada mi se kako on spaja realnost i fantaziju. Ja sam slikar koji je postao reditelj. Svi moji filmovi su vizuelni, gotovo nemi. Zapravo „Priča nad pričama“ je omaž početku filma, Melijesu – kaže reditelj.

Prema njegovim rečima, budući da su mu se priče toliko dopale, želeo je da napravi TV seriju ili još jedan film od drugih naslova, ako „Priča nad pričama“ bude imala uspeha. Iako je film imao svetsku premijeru u Kanu, to se nije dogodilo.

– Nažalost, nije bio toliko uspešan. Ovo je umetnički film, nije za mejnstrim publiku. Scenario za adaptaciju šest priča stoji i dalje na mom stolu. Moraću da se odlučim za nešto drugo za svoj sledeći projekat – kaže reditelj koji je sam i producirao ovaj film vredan 12 miliona dolara, jer nije imao honorar i za producenta. Zato je stavio kuću na hipoteku.

– Rizikovao sam. Ali, ja sam kockar, trenutno bez kuće – našalio se Garone.

Napuljski haos

Na konstataciju da se većina njegovih filmova odigrava u Napolju, iako je rođen u Rim gde i živi, te da je čak i Đanbatista Bazile napuljski pisaca, kaže da voli da snima tamo jer je njegova baka bila iz Napulja. „Svi ljudi koji žive tamo su glumci. Taj grad ima mnogo mogućnosti za vizuelne detalje u filmu. Ali, Napulj je veliki haos. Najvažnije je da odaberete gde će te snimati i da tu uvedete neki red, jer se toliko toga događa da možete poludeti, ako pokušate da sve pratite“, objašnjava reditelj.

„Podzemlje“ nije kritika Titove Jugoslavije

– 'Podzemlje' ne govori samo o tome kako je Jugoslavija uništena. To je film o kraju veka. Bližila nam se informatička revolucija, kraj milenijuma… To je bio moj odgovor novim stilovima i novom vremenu – kazao je Emir Kusturica u okviru radionice sa studentima, čija je tema bio rad nedavno preminulog Karla Baumgartnera, koji je producirao i „Podzemlje“. Prema njegovim rečima, film koji je osvojio Zlatnu palmu u Kanu 1995, jeste bio reakcija na kraj jedne zemlje u kojoj je živeo, ali nije bio kritika Titove Jugoslavije, kako su „Podzemlje“ doživeli svetski filmski kritičari. „To je film o ljudskoj perverziji. O tome kako nekoliko ljudi ostale drži u podzemlju i daje im informacije koje oni žele. Zanimljivo je da je taj film zapravo predvideo ono što će nam se kasnije dogoditi, jer ono što čine Marko i Natalija – Miki Manojlović i Mirjana Joković, predviđa rijaliti programe koji postoje širom sveta, a u kojima ljudi glume da žive svoje živote“, objasnio je reditelj. Kusturica smatra da film ne može biti objektivan, niti da tome treba da teži, kao što su Godar i francuski novotalasovci pokušavali da učine. „Objektivnost se može postići u medijima, ali ne i na filmu. Film mora biti ličan, i mora biti politički osvešćen. Antonini je govorio da pitanje morala gde postavite kameru, a još za Stare Grke nije bilo razlike između estetike i morala. Danas se ne postavlja pitanje morala, pa zato nema ni pitanja estetike“, napomenuo je Kusturica.