Foto: Antonio Ahel/ATAImages
Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke tek je jedan od dragulja u kruni „kraljice komedije“, kako između ostalog nazivaju glumicu Jelisavetu Seku Sablić. Čini se zapravo da nema priznanja koje nije osvojila: Dobričin prsten, „Pavle Vuisić“, Zlatna arena, jagodinski „Ćurani“, Sterijina, Nušićeva, kao i nagrade sa imenima njenih velikih prethodnica, takođe neprikosnovenih vladarki komedije – Žanke Stokić i Ljubinke Bobić.
Razlog tome, pored dugog umetničkog trajanja od više od pet decenija, pre svega je njen glumački dar i odnos prema njemu koji je Predrag Ejdus opisao rekavši da je Seka „jedan od onih umetnika koje je Bog dotakao i koji su taj dodir shvatili kao obavezu“.
Jelisaveta Sablić ima i onaj drugi talenat, sve ređi među glumcima, a to je da je ona voljena, „narodska“ glumica.
Taj status pribavila je ulogama od Rajke u „Burdušu“ početkom sedamdesetih, pa preko komecijalnih ostvarenja u nastavcima „… na određeno vreme“, i „dinastijama“ osamdesetih, sve do Kristine u antologijskim „Maratoncima“.
Devedestih igra u serijama koje je pisao Siniša Pavić, a početkom dvehiljaditih doživljava novu popularnost zahvaljujući sitkomu „Ljubav, navika, panika“ koju igra sa Nikolom Simićem i za koju na Filmskim susretima u Nišu osvajaju nagradu za Glumački par godine.
Glumački ona „ide“ i uz: Zorana Radmilovića (koji je za nju rekao da je glumica koja se jednom rađa), Boru Todorovića, Dragana Nikolića, koji je napre bio njen „klasić“ a potom i kum, pa naravno i uz Milenu Dravić, Ružicu Sokić, Miru Banjac.
Lane Gutović i Voja Brajović izjavili su da je ona jedina ženska osoba koja nikada nije padala na njihove fore, a ona im se na to odvratila da je mnogo pre njih završila „čubursku mangupsku školu“.
Ta, životna škola počela je za nju u najtežim vremenima – rođena je 13. juna 1942. u braku Srbina i sefardske Jevrejke.
Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju završila je 1965. u klasi Mate Miloševića kao najbolji student.
Prvi angažman bio joj je u pozorištu „Boško Buha“, a 1968. postala je član Ateljea.
Njenu pozorišnu karijeru obeležavaju autori poput Aleksandra Popovića („Razvojni put Bore Šnajdera“, „Krmeći kas“, „Pazarni dan“), Duška Kovačevića („Klaustrofobična komedija“, „Doktor Šuster“), Nušića, Simovića, Bore Ćosića…
Jedan je od osnivača pozorišta „Dadov“.
Njen sin je Stefan Sablić, pozorišni reditelj.
U jednom intrevjuu otkrila je da joj je majka priželjkivala daktilografsku karijeru jer je glumačku profesiju smatrala opasnom po zdravlje.
Ovih dana, pa i poslednjih godina – zapravo otkako je Seka za NIN izjavila da je „otadžbina tamo gde ti je dobro a ne gde su sarme“ i postala meta skupštinskih napada, reči njene majke proročanski odzvanjaju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
