Kreativni kompatriotizam

Spiritualna, čudesna pojava poljskog džez pijaniste i kompozitora Lešeka Moždžera (r. 1971), ponovo je obasjala Beograd. Nakon što je već onako upečatljivo hrupio u naše živote na Beogradskom džez festivalu 2013. u Velikoj sali DOB-a, definišući još onda svoju unikatnu scensku auru kao nešto neprevodivo u reči, ali obavezno da mu se prisustvuje – evo sada Moždžera u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, na pravom pijanističkom poprištu. U organizaciji sve impresivnijeg Beogradskog Šopen festa (Milenija Reljić – direktorka festivala, Ivana Matijević – umetnička direktorka), ovaj umetnik hitnuo nam je u lice, sluh i biće rukavicu jednog osobenog čitanja i interpretativno-filozofskog odnosa prema svom velikom sunarodniku Frederiku Šopenu, sve u slavu vrhunskog kreativnog kompatriotizma. Treba li uopšte reći da je ta rukavica bila nežna i neodoljiva.

Lešek Moždžer, spada u one pijaniste besprekorne klasične škole, koji su se odmetnuli u pravcu autentičnog zvučnog pobunjeništva, ne zaboravljajući nipošto svoje korene i ne narušavajući njihovo dostojanstvo ni za dlaku. Veoma je retko u današnjici osetiti raskošan snop vibracija sa scene koji iskazuje toliko mnogo poštovanja za sve što postoji na ovom svetu – muziku, Šopena, publiku, uho, srce i celokupno telo. Da li ste ovde na koncertu ili u svetilištu imaginacije, ili ste, može biti, u kakvoj dvorani iz ideala za relaksiranje svog izmorenog i zatrovanog perceptivnog aparata – svejedno je u vašem doživljaju. Jer, ovaj Moždžerov lepotom zaokupljeni umetnički đainizam nema premca. Neočekivano produžen koncert ovom prilikom, rečito svedoči o umetničkom nervu ovog naročitog pijaniste, koji proradi u trenutku, reagujući na toplinu svog auditorijuma i nepodeljeno oduševljenje koje iz njega dopire. Blag i pitom u svojoj scenskoj, ali i ličnoj etikeciji, bosonogi Lešek Moždžer pomera na delu sve vaše predstave o pijanističkoj strastvenosti, i to baš onoj koja zrači jarkom iskrenošću. Likom i duhom sasvim poput DŽona Lenona kao i onomad, Moždžer bez sumnje pripada višem stepeniku ljudskog postojanja u svakom smislu.

Šta smo slušali ove večeri? Najpre Moždžerove originalne kompozicije, debisijevskih odblesaka. Potom, ljupku nisku ličnih autorskih čitanja Šopenovih mazurki, prelida i nokturna, sa sve ‘prepariranjem’ klavira na licu mesta, u vezi sa čijim tretmanom ovde postaje jasno da Lešek Moždžer izvrsno razume koliko je toga u impresionizmu – ali i džezu! – Frederik Šopen najavio svojim delima neporecive lepote. Bio je tu i Pjacola, pa svojevrsna fantazija na naše ‘nepravilne’ ritmove takođe, kao i one ‘jednostavnije’ poljske, dah orijentalnog i sveprisutno meditativnog, ali i par vrletnih i eksplozivnih interpretacija dve ‘pravoverno’ izvedene Šopenove Etide iz op. 10 – najpre one legendarne cis-mol, potom i one „Revolucionarne“ na bis. Interpretacija izvanrednih, i sa klasičnog gledišta, pri tom.

Lešek Moždžer, pijanista je duhovit i spreman na svaku sviračku i misaonu avanturu, ali istovremeno staložen u sred svog predivnog džez haosa i stvaralački vidovit. Bila je ovo koloritna zvučna uteha i slatko slušalačko olakšanje u sred modernog ubrzanja napetog i sivog života napolju.