Kristali

On je stalno tamo dole, veoma retko dolazi kući.

Кada dođe, ponekad donese mala, čvrsta, svetlucava čudesa – kristale.

Oni rastu u dubini zemlje, u mraku, i neobjašnjivo je odakle se našlo toliko zarobljene svetlosti u njihovom potpuno zatvorenom telu.

Meni je otac poklonio jedan veliki, šestougaoni, ali ne znam gde da ga čuvam i stalno ga premeštam iz kutije u kutiju, ili ga nosim sa sobom u nekom džepu.

Svi me upozoravaju da je to skupa stvar i da nikako ne bih smeo da ga izgubim.

Jedan džep od pantalona mi je pocepan i već nekoliko puta kristal mi je skliznuo kroz rupu, ali u poslednjem trenutku sam uspeo da ga spasem.

Tetka Julijana traži ocu da joj odozdo donese neki mali roze kristal koji bi dala zlataru da joj napravi broš, „koji bi išao uz njen roze komplet“.

„Pusti ga, zar ne vidiš da ne zna gde mu je glava“, kaže baba. „Toliko sedi dole, u tim mrakovima, da je izgubio vezu sa ovim spoljnim svetom“, dodaje ljutito.

***

Кada lupom gleda kristale, deda ih poredi sa nekim slikama iz enciklopedija, odakle na glas čita nazive ruda: kvarc, pirit, magnezit, serpentin, korund, amazonit…

„Amazonit!“ uzvikuje oduševljeno, „kroz podzemlje smo spojeni sa Južnom Amerikom!“

Podiže jedan kristal ka svetlosti koja pada kroz prozor i lagano ga okreće, a on svetluca.

„Priroda“, kaže on, „želi svuda da uspostavi red. Čak i tamo dole, u bezdanima, ona se muči da stvori kristale, kako bi nam pokazala da treba da stremimo ka savršenstvu.“ Ali ljudi, po njemu, ne uče od prirode i svuda unose haos. „Samo ratovi, samo nasilja, samo nekakvi neredi“, kaže on. „Nigde mira.“

Zatim kristale zaključava u veliku kasu.

„Zar ne bi bilo lepše da ih stavimo u gostinsku sobu, da ih pokažemo gostima kada nam dođu.“

To kaže tetka Julijana.

Deda odbija predlog tetke Julijane da se kristali stave u gostinsku sobu.

„Кristali su naviknuti na mrak“, kaže on. „Previše buke i mnogo svetla može da im šteti.“ Zatim izgovara svoju omiljenu rečenicu: „Sve u svoje vreme i na svome mestu“, koju često ponavlja, a ja nikako ne uspevam da razumem šta njom hoće da kaže.

***

U bašti raste jedno cveće koje se zove „pseća usta“.

Biram najkrupniji cvet, skidam ga sa duge drške, stiskam donji deo i on se otvora kao usta nekog lošeg psa koji želi da me ujede.

Zašto sve na ovom svetu mora da liči na nešto drugo?

Ponekad mislim da su sve stvari u vrtu u suštini smanjena bića i predmeti iz velikog sveta oko nas.

Jedni crni cvrčci, koje baba zove „popci“ – da li su to mali popovi u svetu buba?

Njihove su crkve sigurno negde pod zemljom, pošto se kriju u rupama i samo ponekad vire iz njih, pomerajući pipke na glavi.

Da li te podzemne crkve imaju i podzemne zvonike?

Jednom sam, kopajući rupu u jednom zabačenom delu vrta, našao neko čudno zvono, potpuno zarđalo i bez klepala unutra, ali deda mi je rekao da je to medenica od ovce.

Neko krupno belo cveće što visi nadole niz stabljiku liči na zvono.

Baba ga tako i zove – „zvončići“.

Među mravima postoje, kaže deda, mravi radilice i mravi vojnici; ponekad se pred mojim očima odigravaju ratovi između dva mravinjaka.

Velike bube sa čvrstim oklopom idu pokraj mrava kao tenkovi – ne obraćajući pažnju na male mrave vojnike, koji im se ponekada nađu na putu.

Pre neko veče je na sto za kojim večeramo u dvorištu, pala velika buba-nosorog.

I ona, kao i velika životinja nosorog, koju sam video na sličicama iz „Životinjskog carstva“, ima malo savijen rog na nosu.

U kakvom li su srodstvu?

I zašto noćni leptiri, oni debeli i dlakavi, koji kad padne mrak kruže oko lampe pod lozom, imaju na krilima sovine oči?

Prevod s makedonskog: Danka Andonovski

Autor je makedonski i srpski akademik, poznati pesnik, romansijer, pripovedač i esejista, čiji je roman „Madžun“ objavljen u izdanju Arhipelaga i Dosije Studija.