Kritičar Danasa o pobedničkom filmu 30. FAF-a: Rumunski scenario koji budi nadu i navodi na oprez

Ama, udbokriminalni jurišnici iz tabloida i prodsodnico skopštone, nije kucnuo čas za novu sesiju strateških sostonoka i propromu konforoncoja za štompu.

O sedmoj umetnosti se radi!

Film je rumunski, pa, logično, odatle stiže i scenario koji publici čini otprilike to što je navedeno u naslovu.

Istina, radnja filma za mnoge može biti krvosleđujuća, budući da je autor prikazao dvadeset četiri sata u životu nekoliko Bukureštanaca, dan pred kontramiting 21. decembra 1989. godine na kojem je silom i ucenama dovedena masa otkazala poslušnost Nikolaeu Čaušeskuu, i to neposredno nakon što je najavio da će penzije biti povećane za 11% a minimalac za 10%.

Moglo bi biti da je publika prepoznala određene sličnosti sa svojom svakodnevicom, a beogradski filmoljupci jesu uznemirujuće znakovito i do poslednjeg mesta napunili drugu po veličini salu Doma sindikata, radnog dana u 14h.

U publici je bio i Vladeta Janković koji je sat i po kasnije prisustvovao i blokadi profitersko-urbicidnog čira zvanog Beograd na vodi, a odjavna špica filma je izazvala, opet, neuobičajeno uzbuđeni masovni aplauz.

Pre nego što nastavim dalje, da ispravim grešku iz prethodne rečenice: gospodin Vladeta Janković.

Elem, 20. je decembar 1989. godine, u Bukureštu.

Vesti o pobuni u Temišvaru alternativnim kanalima stižu do glavnog grada, a tamošnji događaji su trajali još od jula tako da je – slično kao sada i ovde – onaj ko je hteo da sazna šta se dešava za to imao dovoljno vremena i načina.

Naši junaci, u labavo ali scenaristički vešto povezanim linijama priče, upoznati su sa stvarnošću iza propagande u okviru koje se na državnoj televiziji priprema montaža novogodišnjeg programa u čijem centralnom segmentu grupa glumaca i statista vođi želi još mnogo godina zdravlja i predvođenja svog idolopokloničkog naroda.

No, glumica koja deklamuje skaredni tekst je koji dan ranije, poput Mileta Belodedića, prebegla preko granice, što, opet, znaju svi koji su skloni životu u stvarnosti.

Valja je nekako izbrisati, i autor filma pušta da se odvije nekoliko scena kancelarijske napetosti pre nego što neko predloži način koji nam je, ako se ikako bavimo filmom na profesionalan način, odmah pao na pamet.

Master kadar sa sitnim i mutnjikavim figurama aktera će se sačuvati, a za krupni plan će na brzinu biti pronađena druga glumica sa kojom će biti dosnimljeno novo izgovaranje teksta.

Nekoliko fotografija biva doneto iz Udruženja dramskih umetnika i odabrana je Florina, nakon godina nade da će uspeti da odživi umetnički život bez previše isticanja koje bi donelo neophodnost kompromitovanja, trenutno u procesu proba Ženeovih „Sluškinja“.

Ali, dokačiće vas sve, tema je filma, i Florini je servirana porcija najdublje moguće lične sramote.

Koga još imamo?

Sin Florininog televizijskog reditelja odavno šuruje sa neprijateljima režima, i sada vrši poslednje pripreme za beg preko granice.

Ocu će biti, nevezano za momčićeve trenutne varljivo tajne aktivnosti, „ponuđeno“ da napiše izjavu u kojoj će potvrditi odanost i denuncirati ponekog kolegu.

I on je smatrao da će kroz društveni pakao proći neopečen, te sada, šokiran, nije sposoban da odluči šta mu je činiti.

Supruga priskače u pomoć, tvrdeći da je najbitnija forma i da u prvoj izjavi nije neophodno navesti neko određeno ime.

Neophodno je započeti saradnju, pa se potom razvlačiti još neko vreme dok Služba ne pređe na nove žrtve.

U suprotnom, ako ne pristane na igru, njihovom zabludelom sinu biće onemogućeno da upiše fakultet.

„Ti prilično dobro znaš kako se ovo radi“, kaže reditelj, shvatajući s kim živi.

Fizički radnik Gelu saznaje da je njegov sedmogodišnji sin u pismu Deda Mrazu kao tatin poklon tražio da „ujka Nik umre“, pošto zna da bi dobri tata jako voleo da se to desi.

Pismo je ubačeno u sanduče i sada se mora pronaći način da se dokaz mržnje prema vođi uništi pre nego što stigne prvo do pošte, a onda dalje, gde treba.

Još jedan je to primer osobe koja misli da će pobuna moći da ostane u krugu porodice, dok joj stvarnost ne dokaže suprotno.

Sedamdesetogodišnja Margareta mora da se iseli iz svoje kuće koja se nalazi u delu Bukurešta planiranom za rušenje.

Njen sin, agent Sekuritatee, uverava je da je to neophodno da bi bio izgrađen novi bulevar ili neki drugi impozantan poduhvat na ponos cele nacije.

Sluga režima nije svestan da njegova majka planira da se uveče vrati u praznu kuću i izvrši samoubistvo, a na putu do tamo od taksiste traži da joj obeća da će izbaciti iz kola prvog koji mu bude recitovao režimske laži.

Jer, ona sada zna da je najveća od svih budala – neko ko se učlanio u partiju iz ubeđenja.

Filmskom slučajnošću, taksista će kasnije prevoziti glumicu Florinu i zaista je, nedužnu, izbaciti iz vozila kada ona, na ivici nervnog sloma, počne da mu izražajno čita svoju novogodišnju čestitku vođi.

Mali su to sve ljudi sa kiptećim unutrašnjim besom, i biće dovoljan jedan lakomisleni kontramiting, jedno suvišno grupisanje pojedinačnih potlačenosti, da bi se ceo sistem okrenuo protiv njegovih tvoraca.

A što se tiče naših ugnjetavača, umesto straha od famoznog „rumunskog scenarija“ trebalo bi da se pripreme za opasnost iz sopstvenih redova.

Mudro, današnji tekst u režimskom tabloidu „Novosti“ u kojem se po profesorki FDU-a prosipaju za njenu bezbednost rizične bljuvotine nije potpisan.

Ipak, anonimni kuckaču po tastaturi, tvoje redakcijske kolege znaju da si upravo ti autor, i potkazaće te kada dođe čas za spasavanje profesionalne egzistencije i društvenog ugleda, kakav je da je.

Možda uspeš da ih preduhitriš, a ja svima vama iz redakcije „Novosti“ želim srećan lov.