Jugoslovenski sindrom: Kritičar Danasa o filmu „Čuvari formule“

U sklopu priprema za analizu filma „Čuvari formule“ pročitao sam segment knjige „Alhemija bombe“ Slobodana Bubnjevića koji se tiče istorijata jugoslovenskog odnosa prema nuklearnoj energiji.

Kako autor estetski tačno primećuje, naučna ustanova u Vinči (osnovana u zimu 1947/48. godine) od 1950. do 1953. nosila je „prekrasno“ ime Institut za ispitivanje strukture materije.

Upravo kroz tu, istovremeno konkretnu i romantičnu, definiciju svrhe valja započeti tumačenje filma, i to od prvog upoznavanja sa unutrašnjošću instituta.

Glavni junak Dragoslav Popović (Radivoje Bukvić) hoda kroz zastrašujuće hodnike dok ne stigne do, za 1958. godinu, impozantnih postrojenja.

Uniformisana lica i kontrolni punktovi usmeravaju gledaoca ka zaključku: „E, to je bila ozbiljna država, a ne…“.

No, gledalac – verovatno zato što su „Čuvari formule“ namenjeni što masovnijoj upotrebi – nije obavešten šta se u toj Vinči zapravo radi, niti koliko se odmaklo.

A dosadna istorija veli da je lančana reakcija u eksperimentalnom reaktoru postignuta početkom 1958, kao i da ga je Josip Broz u maju te godine pustio u pogon – zapravo se samo slikao kako pritiska dugme za marketinške svrhe jer, logično, nešto što služi za eksperimentisanje ne može biti u stalnom pogonu.

Šest meseci kasnije, na RB reaktoru grupa tehničara pomagala je apsolventima Životi Vraniću i Radojku Maksiću (Dragoslav Popović nije bio prisutan) koji su vršili akademski eksperiment.

Temperatura je porasla, alarm se nije uključio, neka svedočenja tvrde da je svemu prethodila svađa zbog ulaska određenih lica kojima u tom trenutku nije bilo mesto u prostoriji, da je reaktor ostavljen deset minuta bez nadzora.

Kako god, čini se da su, kada je shvaćeno da sve odlazi do đavola, uređaji isključeni i prostorija napuštena, da bi se Vranić minut kasnije vratio, jer neko je morao, popeo na reaktor i definitivno zaustavio lančanu reakciju.

Time je sprečio katastrofu većih razmera i sebe osudio na smrt.

U filmu, detalji su izuzeti, dok saosećamo sa pritiskom koji Popović trpi od Aleksandra Rankovića, ne bi li pružio rezultat skupog iskopavanja autohtonog uranijuma sa Stare planine i još skuplje bezbednjačke tajnovitosti.

Što nas vraća ka strukturi materije i prvom od motiva koji zanimaju autore filma.

Da, bila je to ozbiljna država koja je, u isto vreme, sebe shvatala previše ozbiljno, sve do tačke samodestruktivnosti.

Uporedo, patila je od tragične „hamartije“, kvara koji vodi u propast, gde je svaki poduhvat bio korumpiran autoritarnom osnovom društva u kojem se sprovodi.

Od filmskog Popovića se, tako, zahteva revolucionarno otkriće dok je, po sopstvenim rečima „okružen špijunima“ – među njima i jednom senzualnom članicom istraživačkog tima zaduženom za „honey trap“ delatnosti.

Ukoliko ste raspoloženi, možete razmišljati i o projektu „Menhetn“ gde su se naučnici izborili za eliminisanje podele na sektore koji se bave samo svojim direktnim zadatkom.

Put ka napretku nalazi se u razmeni mišljenja, što društvo kojim dominira strah neminovno usmerava ka nazadovanju.

Film, dakle, prelazi put od idealizovanja do dekonstrukcije prošlosti, na kraju kojeg svakako nećete mrzeti Jugoslaviju ali će vam u ušima možda lelujati pesma Jadranke Stojaković „Sve smo mogli, da je duži bio dan“.

Menjanjem istorijskih činjenica je, dakle, postignut željeni značenjski efekat, dok je drama – zbog koje se, obično, i vrši modifikacija nezanimljive istine – zapravo ostala teže dostupna.

„Čuvari formule“ imaju paralelnu dramaturgiju u kojoj naizmenično svedočimo Popovićevom sukobu sa zahtevnim i pretećim vlastodršcima, te ideološkom sukobu sa francuskim doktorom Mateom (Aleksis Manenti).

Počevši od hladnoratovske podele pa je vrlo brzo napustivši, Mate i Popović ostaju na suprotstavljenim karakterno-profesionalnim položajima – prvi je hladni iscelitelj, drugi emotivno pristupačni uništitelj – da bi se na samom kraju usaglasili po pitanju osnovnih humanističkih vrednosti.

Dok biju tihu bitku, ispod njih ostaje preostalo troje ozračenih bolesnika u Institutu „Marija Kiri“ (usput, Pavle Savić, u filmu u jednoj sceni koja, ponovo, služi postizanju hvale vrednog značenjskog efekta, nesrećnike je poslao u Pariz, prethodno razgovaravši sa odranije mu znanim direktorom ustanove).

Života, Radojko i Rosa dobijaju oproban tretman mladih i žovijalnih likova iz „Montevidea“ ili „Tome“.

Njihovi sukobi su lako razumljivi (seljak protiv gradskog momka) a osećanja jasna, dok se kroz lik Rose, pojednostavljene mučenice kakva je u „Čuvarima formule“, mogao istražiti i niz kompleksnijih motiva – pogotovo danas kada je pozicija žene u društvu sveprisutna tema.

Šta bi bio zaključak?

„Čuvari formule“ prvenstveno su namenjeni nepretencioznom gledaocu koji ide u bioskop par puta godišnje i za kojeg se nadamo da će spasiti ovo društvo na predstojećim izborima.

Sećam se, pre dve godine u Sarajevu, kako sam se obradovao kada sam dobio dve karte za veliku premijeru „Tome“.

Naime, znao sam da ću ga gledati na novinarskoj projekciji a noćni recepcioner u hotelu mi je rekao da bi voleo da svojoj trudnoj ženi i bratu („Ići će da je pričuva“) priušti lepo veče.

Pa smo prevarili sistem i izveli lančanu reakciju davanja.

Daleko je to od koštane srži koju su, rizikujući sopstvene živote, francuski građani davali jugoslovenskim dvadesetogodišnjacima.

Ali je mnogo dobro.