Kritičar Danasa o filmu „Metronom“: Afterparty u Bukureštu ’72

Iz nekog pogrešnog razloga, ta parodija mi je bila duhovitija od bilo čega što je Mel Bruks stvorio, sve uz politički nekorektne šale poput one kada Drakula u formi slepog miša uleti u stan portorikanske porodice, te otac (u beloj potkošulji, naravno – radi se o iščezlom Njujorku) počne da ga lovi urlajući „Crno pile!“. Zaneo sam se i uputno bi bilo vratiti se na taj Bukurešt iz sedamdesetih, temeljno prikazan u filmu „Metronom“, dobitniku kanske nagrade za režiju u selekciji „Un certain regard“.

Godina je 1972. i maturanti – svi iz finanisijski bezbrižnih domova, da kažemo, bukureštanskog „kruga dvojke“ – zaista jedinu zabavu mogu da stvore sami, slušajući ploče i pijuckajući na popodnevnim sedeljkama.

Pretežno britanski glam rok ili proto pank „New York Dollsa“ još dugo im neće biti u opsegu saznanja, te se mladci oduševljavaju Hendriksom i Dorsima, vizuelno se zakasnelo zasnivajući – ne mnogo drugačije od jugoslovenskih savremenika – na hipi eri.

Njihov ideolog nije Nikolae Čaušesku već radijski voditelj Kornel Kirijak koji je tada – u ovom slučaju, za razliku od jugoslovenskih savremenika – bio prinuđen da prebegne u Nemačku i odatle, putem radija „Slobodna Evropa“, emituje emisiju „Metronom“ čija je opna bila muzika a suština analiza i komentar stvarnosti. Kirijak će biti ubijen u Minhenu koju godinu kasnije, u incidentu koji je verovatno izazvan od strane rumunske tajne policije, no, to nije deo filma koji prati jedan dan u životu Ane (debitantkinja Mara Bugarin), na prvi pogled poslušne devojke čiji je otac univerzitetski profesor a majka nekakav bitan šraf u industrijskom ili kojem god praktičnom sektoru.

U središtu dnevnih aktivnosti je jedna od gorepomenutih sedeljki, i sve bi u Aninom životu bilo standardno nezanimljivo da dečko Sorin (Šerban Lazarovići, malo iskusniji od partnerke, zahvaljujući učešćima u filmovima Radua Judea) ne planira vrlo skori prelazak na drugu stranu „gvozdene zavese“, gde će se sa majkom pridružiti već neko vreme emigrantskom ocu.

Preostalo zajedničko vreme se za Anu i Sorina meri satima, a valja obaviti kako rastanak, tako i gubljenje nevinosti. Elementi prethodno navedene ekspozicije nalaze se u festivalskom opisu filma, navodeći me da nerado odem do bioskopa. Srećom, „Metronom“ je kompleksnija zverka, rad reditelja debitanta koji je usledio nakon dve decenije svakovrsnog učešća u rumunskoj kinematografiji. Posledično, Aleksandru Belc ima puno toga da kaže, i dovoljno iskustva da izgovoreno bude usklađeno sa formom. Najvažnije, njega ne zanima kritika pre više od trideset godina usmrćenog režima, već se bavi univerzalnom i svevremenom temom nagona za pobunom te gubitkom iluzije da je pobuna svrsishodna nakon što jedinka shvati ko su zaista oni sa kojima bi se imala izvesti.

„Metronom“ ima moju preporuku za gledanje, te biste možda mogli da prestanete sa čitanjem teksta do čijeg kraja će biti otkriveni određeni sastojci fabule. Naime, Sorin se ponaša sumnjivo, iz nekog razloga zahlađujući odnos sa Anom, a posebno insistirajući da njeno prisustvo na popodnevnoj sedeljci nije neophodno. Da li to radi iz emotivnih razloga, izbegavajući velike srceparajuće momente i želeći da opraštanje učini manje bolnim? Ili je razlog u jednoj od aktivnosti koja će se odvijati na sedeljci – pisanju pisma Kornelu Kirijaku koje bi upravo Sorin trebalo da tajno dostavi izvesnom francuskom novinaru, veče pre nego što će otputovati? Ana, tvrdoglavo namerena da se vidi sa prijateljima i uskoro bivšim dečkom, će otići na sedeljku i zajedno sa ostalim učesnicima biti privedena u raciji tajne policije.

Od tog trenutka, koji se nalazi na polovini filma, „Metronom“ nenadano skreće u „Sofi Šol“ teritoriju. Dok ostali adolescenti pišu potkazivačke izjave, Ana odbija da navede imena prisutnih na sedeljci, što vodi ka pretnji višegodišnjim zatvorom za zločin saradnje sa društvenim neprijateljima (fakultet, logično, u tom slučaju više neće biti opcija). Zašto je, u dramskom pogledu, Ana nepokorni činilac, dok se drugovi i drugarice ponašaju, razumljivo, kao poslušni miševi?

Mešavina radijskog sadržaja koji je godinama slušala i stresa gubljenja prve ljubavi, jer žive u državi iz koje se beži, od Ane tvori prirodnu buntovnicu. Autor filma je, sa druge strane, vešto sakrio karte, iznenadivši nas Aninom pobunom – lajavci sa sedeljke su, podsećam, slomljeni posle prve pretnje. Ali, nije lako ostati heroj kada ste okruženi gnjidama, a posebno kada neke od njih budu razotkrivene u neposrednom okruženju. Na tu temu bi se dalo porazgovarati sa plamtećom utvarom Jana Palaha, ukoliko vam se nekada ukaže.

Na kraju, i donekle vanfilmski, nije loše podsetiti se da je Rumunija dovedena do gladi i jedne sijalice po stanu nakon što je presekla ekonomske veze sa Sovjetskim Savezom (u isto vreme zadržavši ideološko slaganje), i dvadeset godina eksperimentisala sa spoljnopolitičkom neutralnošću, uz zavisnost od MMF-a i zapadnih kredita. A iznutra, kako Kornel Kirijak kaže Ani sa magnetofonske trake koju tajno sluša: „Posle par godina prividnog otvaranja, rumunska vlast se vratila starim navikama“.