Kritičar Danasa o filmu „Munje: Opet!“: Cena slučajnog uspeha

Davno beše novinarska projekcija nastavka „Munja“, pre celih nedelju dana, a, kao istinskom brontosaurusu, katkad su mi u jasnijem pamćenju stvari koje su se dešavale pre dvadesetak godina.

Ili se ipak radi o kvalitetu doživljenog, a ne pripadništvu izumrlim gmizavcima?

Reditelj „Munja“ je ovih dana izjavio da se uspeh filma u jesen 2000. godine dogodio slučajno, što je delimično tačno.

Naime, „Munje“ su snimane u mračnom dobu kada se nije znalo da li će pogani režim potrajati još koju deceniju, ili će, nekim čudom, biti zbačen prvom zgodnom prilikom – a da smo tada morali da stavimo novac (koji novac i odakle?) na jednu od dve ponuđene opcije, svakako bismo odabrali prvu.

Stoga, „Munje“ su bile film optimistički namenjen svima, i realno usmeren ka publici koja sluša radio B92, izlazi u Barutanu, pije pivo po ćoškovima dok diskutuje da li je „britpop“ završio svoje bitisanje u prasku ili jecaju.

Protokom godina, eventualno je mogao računati na kultni status.

(Da još jednom, pošto nikako da postane jasno, odredimo šta je to „kultni“ film… Kjubrikov ili Hičkokov film, recimo, ne mogu biti kultni, jer su dela kanonizovanih autora, sveprisutna na listama najboljih filmova svih vremena, i vaš rođak sa kojim se viđate jednom godišnje na slavi će, na pomen reditelja, prećutati da nema pojma o čemu pričate.

„Kultno“ može biti samo nešto što mala grupa ljudi obožava do imbecilnosti, poput – iz nekog razloga mi je prvi pao na pamet – filma „Crna duga“ Majka Hodžisa.

Ogromni procenat čitalaca ovih redova ne zna šta je to.

Mali ali postojan broj pomisli na određeni kadar ili sekvencu nekoliko puta godišnje, osetivši uzbuđenje.

Ukoliko ste vi jedini kojem se to dešava, verovatno bi trebalo da se zabrinete.)

„Munje“ su, dakle, imale biti kultni film, a onda se dogodio 5. oktobar.

Odjednom su svi oduvek „mrzeli Slobu“, te, između ostalog, pohitali da u bioskopu gledaju prvu stvar koja je ponuđena kao mogućnost dokazivanja tog političkog stava.

Sam kvalitet filma je po većini osnova bio krajnje upitan, ali se šarm nije mogao dovesti u pitanje.

Prepričavale su se replike, što je hranilo lavinu i dosegnuta je gledanost od preko pola miliona, neviđena do „Zone Zamfirove“.

Bio je to, bez obzira na količinu muzike, dijaloški film, sa rudimentarnom pričom koja daje uglavnom neprotraćene prilike za glumačke egzibicije (glavnih aktera, kao i onih „na sekund“), ili rediteljsko-scenarističko zabavljanje „flešbekovima“ i ostalim insertima.

Pa ipak, neizlečivo se radilo o proizvodu prethodnog vremenskog perioda.

Osnovni sukob bio je pre društveni nego lični, sa starim, dobrim, a bogami i elitističkim, ratom između „kul ekipe“ i „šabana“.

Valja pomenuti i Glogovčevog policajca koji je bio materijalizacija nade da ponekad „ispod šlema mozga ima“, mada limitirane upotrebljivosti usled eskapističkih maštarija i konzumiranja opijata.

Nevolje nastavka nalaze se, za početak, upravo u dihotomnoj prirodi izvornog filma.

U cilju ganjanja kvaliteta, idealno bi bilo da su se autori pretvarali kako se neočekivani uspeh „Munja“ nije desio, ponovo se svesno usmerivši ka manjem broju gledalaca, pa šta bude.

To, naravno, nije bilo moguće.

Ovaj put, špicu krase državna preduzeća i institucije, dok je ceo film, a posebno prvih dvadesetak minuta, neprestana reklama za lance brze hrane, autobuske prevoznike, pivo, platežne kartice, grickalice…

Rediteljski, taj ubica tzv. „suspenzije neverice“ je tretiran drsko, bez pokušaja da se stvori iluzija diskretnosti.

Jednostavno, kapitalizam je pobedio, u filmu i stvarnosti.

Gojko Sisa, nekada pripadnik „kul ekipe“ koji ima novac ali nema stil, ukus i etičku postavku ličnosti, sada je „iber šaban“ koji svojim preseljenjem u Beč delimično pretvara „Munje: opet!“ u „road movie“.

Kao i svi drugi, prešao je na suprotnu stranu, dok dvojac glavnih aktera jesu jedini uljezi u novom vremenu.

A fabula?

Pop i Mare otkrivaju da im je Gojko Sisa davnih dana ukrao audio traku, da bi danas „bit“ koji se na traci nalazi prosledio ka trep/turbofolk zvezdi Mili Sili.

Odlučuju da pođu u Beč da bi vratili svoju imovinu (iako ni u jednom momentu ne razmišljaju o potencijalnoj finansijskoj koristi), što koincidira sa proslavom dvadeset pet godina mature koju Gojko organizuje u svom bečkom noćnom klubu.

U autobusu do Beča – koji vozi, takođe slučajno, muzičarka iz prvog filma, sada majka šestoro dece – nalazi se i trio studenata, na putu do takmičenja iz hemije.

Mladci su na put poneli i nekakvu formulu za sjaj za usne sa ciljem da je prodaju, pogađate, Gojku Sisi.

On, pak, ima nameru da izum srpskih naučnih talenata upotrebi u proizvodnji psihoaktivnih supstanci, čime će „stati na žulj“ lokalnom gangsteru, u tumačenju glumca i rijaliti zvezde Mace.

Prirodni dramski kraj prvog filma, pre „magijsko realističkog“ dodatka, bila je žurka na kojoj su pomirene i u isti nastup spojene gitarska, klasična i tehno muzika.

U pitanju su bila tri oblika kulture koji se moraju udružiti u cilju pobede u bici protiv nekulture.

Ovaj put, u vremenu konačnog trijumfa nekulture, završni krešendo ne može biti ništa drugo do mozaik svih muzičkih žanrova, istorijskih razdoblja, generacija i ljudskih tipova – krajnji besmisao koji čini da svi njegovi učesnici na par desetina minuta zaborave ili svoje prohujale živote, ili živote koji će neminovno prohujati dok se više ni ne trudimo da ne postanemo žrtve reklamnih kampanja.

Branko Cvejić je jednom rekao da bi nastavak prilično mračnog filma „Jagode u grlu“ bio potpuno crn ekran u trajanju od dva sata.

Ukoliko za dvadeset godina vlasnici kapitala odluče da su još jedne „Munje“ isplativa ideja, za stvaralački proces će biti angažovana veštačka inteligencija.

Eh, da je režim iz devedesetih izdržao još samo par meseci…