Kockanje i vađenje: Kritičar Danasa o filmu The Holdovers, koji je otvorio ovogodišnji, 52. FEST

Posle filma „Stranputice“ („Sideways“), Aleksander Pejn je doveo sebe u poziciju da može da pokuša da snimi šta god hoće.

Napisao je ambiciozan scenario – ponovo sa Polom Đamatijem, jer izgleda ne može drugačije, u vidu za glavnu ulogu – koji će desetak godina kasnije biti konačno realizovan pod naslovom „Smanjivanje“ („Downsizing“).

No, pre toga je prvo Holivud predložio nešto što se nije moglo odbiti („Potomci“/“The Descendants“), pa se zatim dogodila mala, lakše ostvariva i za kritičare prijemčiva „Nebraska“.

Dok je došao red na „Smanjivanje“, Pejn je nekoliko puta dobio svoju dozu pohvala i prešao u kategoriju „slobodne lovine“.

Takođe, tema je bila neugodna, sa dovođenjem u pitanje svetih termina kao što su „održivost“ ili „društvena svest“.

Odabir Meta Dejmona, umesto 2017. godine za lik već previše očigledno sredovečnog Đamatija, od nezavisnog formata celinu je preveo u potencijalni finansijski hit (američka premijera je i tempirana za božićne praznike).

Avaj, publika nije mogla dobiti ono što je pomislila da hoće, a kritičari su navalili hladnim oružjem, što im nije ni bilo previše teško budući da film jeste dramaturški defektan, tj. dosadan.

Bez obzira, ne mogu se oteti utisku da su stručnjaci iz velikih štampanih i digitalnih medija osetili da nije zgoreg do krajnosti opoganiti film koji nas tera da se zapitamo o ispravnosti mnogih politički-korektnih doktrina (obratiti, recimo, pažnju na karikaturalan, danas u Americi zabranjen i ka „kenselovanju“ vodeći način na koji Hong Čau tumači svoju vijetnamsku disidentkinju).

Tako, Pejn se našao na vetrometini i nije iznenađujuće da je do sledećeg filma prošlo šest godina, kao i da je „Bartonova akademija“ („The Holdovers“, što bukvalno znači „nastavljači“, a ovde „oni koji ostaju“; srpski distributorski naslov je, u datom konteksu, gramatički nepravilan – ne kaže se, npr, „Harvardova akademija“) rad koji ima tek formalnu drskost, a i to je sasvim uslovna tvrdnja.

Film počinje starim, odavno iz upotrebe izbačenim kompanijskim logom, kao i „krckavom“ oznakom godišta za koji je zabranjen.

U par desetina početnih sekundi smo vraćeni pola veka unazad, a zatim nas Pejn digitalnom kamerom, na svakakve softverske načine naštelovanom tako da deluje kao da podatke upisuje na filmsku traku, dodatno šalje u 1970. godinu kada se radnja odvija.

Postupak imitacije formata u cilju nostalgičnog koncepta je do sada uglavnom upotrebljavan u žanrovskim filmovima poput „Grajndhausa“ Tarantina/Rodrigeza ili, ludački posvećeno, „Đavolje kuće“ („The House of the Devil“) Taja Vesta.

Ovaj put to se dešava u (melo)drami, i možemo diskutovati da li je gledalac usled agresivnog vizuelnog skoka zapravo udaljen od identifikacije, samim tim i lišen osećaja katarze.

Kako god, svakako se oseća pametno, prepoznajući rediteljevu nameru efekta.

Upoznajemo se sa petoricom učenika ugledne internatske gimnazije koji jedini tokom zimskog raspusta ne odlaze kući ili na turističke destinacije za visoku klasu.

Razlozi ostanka u „kampusu“ spadaju u „probleme prvog sveta“: samouvereni „kvoterbek“ školskog tima igra se igara dominacije sa ocem koji mu ne dozvoljava da poseti dom dok ne koriguje hipičku frizuru; roditelji malog mormona su u Paragvaju gde rade na promovisanju svoje religije; trinaestogodišnji Korejac ostaje u Americi jer su roditelji odlučili da nije dovoljno zreo za dugačko i etapno samostalno putovanje (što je prilično nategnuto a prisustvo lika navodi na pomisao o obavezi dopisivanja manjina i tamo gde im nije mesto – usput, i mormon bi mogao dolaziti iz loše scenarističke navike zvane „hajde da smislim nešto zanimljivo“).

A onda, tu je Angus (debitant Dominik Sesa), buntovnog karaktera i životnih okolnosti koje imaju izazvati gledaočevo sažaljenje – oca nema a majka ima novu porodicu u kojoj mladac nije poželjan dodatak na luksuznoj ostrvskoj destinaciji.

Još jednom scenarističkom odlukom čiji bi se odnos verovatne stvarnosti i dramskog zahteva mogao preispitati, Angus ostaje sam sa crnom kuvaricom i surovim profesorom predmeta „Antičke civilizacije“ Hanamom (Pol Đamati).

Sledi segment filma na temu suparnika koji se upoznaju, zatim razumeju, na kraju zavole, čemu prateći vokal daje kuvaričina porodična tragedija.

Naime, njen sin je pohađao školu u kojoj ona radi, u okviru protoinkluzivnih društvenih strujanja Amerike kraja šezdesetih.

Nije mogao da upiše i fakultet, jer to ipak košta, mobilisan je i poslat u Vijetnam gde je poginuo.

Čini se da cela linija priče – osim, opet, obavezne „reprezentativnosti“ manjina – služi kako bi tandem glavnih junaka neprekidno u svojoj blizini imao osobu sa istinski užasnim, pa još i nižeklasnim životom.

Lokacija neminovno podseća na „Društvo mrtvih pesnika“, s tim što u slučaju Pejnovog filma časno ponašanje nije praćeno cenom poput smrti ili društvene izopštenosti.

U raspletu se sve uvija u pristojni poklon-paketić, što „Bartonovu akademiju“ svodi na božićni film, nalik prošlogodišnjem kritičarskom hitu „Živeti“, još jednoj malograđanskoj šećerlemi što se izdaje za visoku umetnost.

Da se vratimo na „Smanjivanje“ i primenimo narodnu mudrost – nije Pejn kriv što se kockao…

Kako god, ovo „vađenje“ mu daje priliku da započne sledeći ciklus i ponovo pokuša da potpiše nešto autentično.