Kritičar Danasa o filmu „U kući pada kiša“: Kako razumeti valonsku muku?

Nisam planirao da gledam film o kojem će biti reč, odbijen zvaničnim sižeom kojim je pokušano zahvatanje što većeg broja potencijalnih gledalaca (u festivalskim programima to po običaju biva prevedeno bez dodatne ambicije).

Slična stvar se desila i prošle godine kada sam se teškom mukom naterao da odem na rumunski filma „Metronom“ čija se radnja dešava početkom sedamdesetih.

„Sedamnaestogodišnja Ana saznaje da će njen dečko za nekoliko dana zauvek pobeći iz zemlje. Dvoje mladih ljubavnika odlučuju da dane pre bega provedu zajedno“, tada je pre navodilo prst u grlo nego noge uzbrdo.

Srećom, dospelo se u prilično praznu salu DKC-a i „Metronom“ je završio na „Danas“-ovoj listi najboljih dvadeset filmova godine.

U odbranu festivalskih pregalnika, valja priznati da istiniti siže koji bi glasio „Sedamnaestogodišnja Ana otkriva uzbuđenje disidentskog buntovništva, a odmah zatim i ljudske nesavršenosti koje od buntovnikovog života stvaraju pakao beskonačne frustriranosti“, ne navodi na pomisao da će se gledalac posle filma osećati bolje nego pre.

Ali, da li bi to bilo toliko nepoželjno da izaziva tzv. „belu laž“?

Ove godine, „U kući pada kiša“ („Il pleut dans la maison“; režija i scenario Paloma Sermon-Dai; Belgija/Francuska) sam momentalno eliminisao kao opciju tokom čitanja programa, te ga gledao potpuno nasumično nakon što sam završio radni sastanak i pomislio „12 je sati, ‘ajde da pređem sto metara do DKC-a i uđem na bilo šta što upravo počinje“.

A ušao sam u salu ispunjenu šesnaestogodišnjacima koji su preko škola – svaka čast profesorima koji to organizuju – odvedeni na malo elitističke zabave.

Nije im ni prvi put, s obzirom na ćutanje tokom projekcije – i to s povremenim komentarima vezanim za događanja na ekranu, čemu sam se i nadao, znajući da će biti informativni.

Junaci filma su uskoro punoletna Purdi i njen petnaestogodišnji brat Makenzi (što su i imena valonskih naturščika koji ih igraju, takođe brata i sestre).

Leto je, i oni životare pored jezera sa turističkim sadržajima. Majka alkoholičarka od koje nema nikakve koristi (te je, samim tim, štetna) podsetila me na skeč Nadrealista gde Fudo, odgovarajući na pitanje televizijskog novinara da li mu odgovara što je dobio posao žive skulpture u socrealističkom muralu, veli: „S obzirom na jednu jako tešku situaciju u mojoj porod’ci, da sam četrnaest godina na birou, da mi se stari nije vratio iz Njemačke, ne javlja se, da mi stara pije, a da ja moram i sestri da pomažem koja studira, ja sam jako zadovoljan“.

No, te žive skulpture znaju i da „mlatnu kukur’zom“, što će se, nimalo iznenađujuće, desiti do kraja filma „U kući pada kiša“.

Autorka debitantkinja abnormalno zrelo vodi svoje junake kroz smislene i relevantne scene koje tvore nešto nalik dramskoj fabuli – a upravo ta razmera zaokruživanja celine je bila i najpoželjnija.

Purdi je u vezi sa belgijskim Marokancem iz više klase koji svoju nemuslimansku ljubavnu egzibiciju ne sme da prizna roditeljima.
Čeka ga i skori odlazak na inostrani fakultet, pa ionako neće ni morati. No, kada shvati da Purdi – nakon neobjašnjivog nestanka majke – namerava da sebi i bratu obezbedi dugoročnu egzistenciju poslom čistačice, on postaje besan.

Njegova devojka, od nekog s kim bi se narednih godina rado zabavljao tokom letnjih poseta domu, postaje „neko s kim ne želi da bude povezan“. Dakle, radi se o generaciji rođenoj početkom milenijuma koja verskim normama robuje koliko mora, sa tendencijom rušenja, dok klasne ograde nastavljaju da „stoje postojano“.

Makenzi, za to vreme, klizi ka delinkvenciji, i dolazimo do mesta na kojem nam film služi da bismo analizirali srpske šesnaestogodišnjake, predstavljene od strane tri devojke pristojnih i inteligentnih izraza lica koje su sedele iza mene.

Publika je, kao što je već rečeno, pomno pratila film, uz povremeno komentarisanje.

Moje susetke su bile najglasnije u sceni u kojoj pomalo mladalački mlohavi Makenzi zateže bicepse pred ogledalom. „Hihihi, evo ga Nemanja!“, reče jedna, pa kad sekund posle toga Makenzi pred ogledalom poče da diže tegove, druga dodade, „Hahaha, ovo je Andrija!“.

Par scena kasnije, Makenzi sedi sa drugom na plaži, gde gledaju par devojaka u čijem društvu je transeksualac. Zvonki glas iza mene tiho reče, valjda u cilju identitetskog razjašnjenja, „Pederčina“.

A onda dolazi red na sjajnu scenu koja diskretno pršti klasnim jazom.

Makenzi pokušava da proda marihuanu vršnjaku koji je na jezeru u društvu oca, jedrenjačkog entuzijaste.

Mali bogatun čavrlja sa Makenzijem, pućkajući probni džoint, te se ponadamo da bi se dvojica predstavnika zaraćenih tabora mogla i sprijateljiti.

Kada Makenzi pita, „Jel’ ćale iznajmljuje jedrenjak?“, a sagovornik odgovori, „Ne, ima svoj. Zašto bi iznajmljivao?“, iznad scene se, za pronicljivog gledaoca, navlači mračni oblak.

Bogatun kaže da ne bi kupio džoint, Makenzi zahteva da mu plati taj koji su zajedno popušili, kreće kratka svađa koju Makenzi završava tako što počne da davi klasnog neprijatelja u plićaku.

Rez nas ostavlja sa pitanjem da li se incident završio smrću.

Jedna od adolescentkinja iza mene je šokirana. „Zašto je to uradio?“, pa pošto drugarice ne odgovaraju, „Ali, zašto?!“.

Očigledno, ne kapiraju zlo kapitalizma sa nasleđenim feudalnim karakteristikama.

Kako i bi, kada su – mada nisam ekspert za patike i dukserice – svi obučeni isto, sa roditeljima koji i poslednji dinar troše da bi takav grupni portret bio izvodiv.

Stižemo do kraja filma, zapravo kraja leta nakon kojeg će naši junaci odrasti gotovo sigurno u tužne, a moguće i u destruktivne osobe, topovsku hranu finansijskog sistema koja agresiju usmerava u pogrešnom smeru.

Mlada srpkinja, ista ona koja je bila zbunjena Makenzijevim nasiljem, pita „Koja je poenta ovog filma?“.

Organizovano vođenje na filmske festivale zaslužuje nemerljivu pohvalu, a da bismo u školama stvorili atmosferu u kojoj će se, ako deca žele, porazgovarati o poenti odgledanog – ili o tome da je ponekad ne mora biti – čini mi se da ćemo prvo morati da obavimo određene izborne radnje.

A na kraju teksta, ako ste radoznali, evo i zvaničnog sižea prepisanog iz programa: „Usred vrelog i olujnog leta kraj turističkog jezera, sedamnaestogodišnja Purdi i njen mlađi brat Makenzi prolaze kroz put adolescencije, pronalaženja ljubavi i brige o sebi. Dok Purdi radi kao čistačica u hotelu, Makenzi dolazi do nešto novca potkradajući turiste. Prepušteni sami sebi, moraju da nauče da podržavaju jedno drugo na iznenađujuće nežnom putovanju koje beleži ono što izgleda kao poslednje leto njihove mladosti“.

Nadam se da sam vas ubedio da ga ipak vredi pogledati, a svakako se potrudite da „uhvatite“ neku od projekcija filma „Crveno nebo“ Kristijana Pecolda o kojem je u „Danasu“ bilo reči nakon letošnje srpske premijere na palićkom festivalu.