Kritičar Danasa o filmu „Žena Čajkovskog“ Kirila Serebrenikova na 28. Festivalu autorskog filma: Nacija kao luda tupavica

Ako je verovati Entoniju Holdenu, koji je 1995. godine objavio biografiju Petra Iljiča Čajkovskog, kompozitor u jednom pismu zaštitnici umetnosti Nadeždi fon Mek, o svojoj ženi Antonini, objašnjavajući kako su provodili vreme u braku bez telesne ljubavi, piše: „Ona je vrlo pričljiva, ali sve što bi izgovarala svodilo se na dve teme. Ponavljala bi bezbrojne priče o bezbrojnim muškarcima koji su prema njoj iskazivali nežna osećanja. Radilo se, uglavnom, o generalima, nećacima uvaženih bankara, poznatim umetnicima, čak i članovima carske porodice. Zatim bi, i to sa neobjašnjivim žarom, opisivala poroke, surovo ponašanje i odvratnost cele svoje porodice. Posebno je majka u tim pričama izvlačila deblji kraj“.

Kakav divan supružnički odnos, koji ne može do kraja objasniti ni činjenica da je Čajkovski bio homoseksualac koji je, bližeći se četrdesetoj, odlučio da pokuša da živi u teatarskom braku za javnost.

I mada sam tvrdi da, na koncu, Antonina nije bila kriva ni za šta, i da bi sa bilo kojom ženom brak završio isto, tj. potpunim raspadom, moguće je da ipak malo odgovornosti ima i do nje, koju je Petrov brat Modest na jednom mestu opisao kao „ludu tupavicu“.

Ken Rasel je u svom nesumnjivo tabloidnom i katkad nepravedno omraženom filmu „The Music Lovers“ (1971) Antoninu obavio fascinantnom glumačkom pojavom Glende Džekson, stišavajući eventualnu „tupavost“ i pojačavajući mentalnu bolest, sve do njenog grozomornog kraja života u ludnici (a ludnice za prost narod u Rusiji, ili bilo gde oko 1900. godine, neizbežni su izvor inspiracije za nekoga poput Rasela).

Zašto kažem da je film bio katkad nepravedno omražen?

Ken Rasel je bio posvećenik umetnosti u koju je bio toliko zaljubljen, i o kojoj je toliko znao, da mu se može oprostiti i senzacionalističko uživanje u eksploatisanju skandaloznih delova života njenih tvoraca.

Na koncu, kroz sav eksces i rediteljsko sladostrašće se lako i vidljivo probija poenta zla koje dolazi iz laži i bekstva od nečijih prirodnih seksualnih sklonosti.

Uz to, relativno slučajno ali više nego korisno, Čajkovskog je tumačio Ričard Čembrlen, tada još decenijama daleko od javnog iskazivanja sopstvene homoseksualnosti.

Što je i razumljivo, kada se uzme u obzir da sam pre nekoliko dana sa ženskim detetom gledao „Musketare“ sa početka sedamdesetih, i u ozbiljnoj konkurenciji šmekera kakve više nećemo viđati kod nje je pobedio upravo Čembrlenov Aramis.

Pedeset godina nakon Raselovog filma, Kiril Serebrenikov, neka vrsta disidenta u Putinovoj Rusiji, predstavlja „Ženu Čajkovskog“, dvoiposatni film u čijem gotovo svakom kadru se nalazi naslovna junakinja.

Serebrenikovljeva Nina (Aljona Mihajlova) je mlada i naivna plemkinja bez velikog imetka, svakako iz porodice kojom dominira despotska majka.

Nina živi sama u Moskvi, pokušavajući da učini nešto od sebe u svetu muzičke umetnosti, sve dok ne sretne i detinje se zaljubi u Čajkovskog.

On joj, objašnjavajući zašto ne može da pozitivno odgovori na bračnu ponudu (koja, u ovoj verziji događaja, dolazi 1877. od strane mlade žene), kaže da nije sposoban da živi u standardnoj vezi.

Nina, naravno, ne zna da homoseksualnost uopšte postoji i pristaje na brak u kojem će supružnici biti poput brata i sestre, nadajući se da će njena ljubav uspeti da pobedi umetnikovu neshvatljivu inhibiranost.

Tužno je iz našeg prosvećenog položaja posmatrati, recimo, večeru tokom koje je Nina jedina žena okružena jasno homoseksualnim muškarcima, i to u stanu jednog od njih koji gotovo da ne krije svoju sklonost, sa zidovima ukrašenim baroknim slikama golih muških zadnjica.

Da li je upravo ta nesreća koja potiče iz neznanja bio ugao koji je zanimao Serebrenikova?

Jer, „mamut u prostoriji“ je godinama prisutan, dok Nina tvrdoglavo insistira da je u braku sa čovekom koji odbija da se sretne sa njom, a njegovi prijatelji joj se podsmevaju bez šanse da je neko od njih skloni u stranu i najdirektnijim dijaloškim sredstvima objasni stanje stvari.

Ako znamo da je Serebrenikov jedan od retkih ruskih reditelja koji su ove godine bili prisutni na velikim evropskim festivalima (gde je davao umivene, pacifističke intervjue koji vrište od svega neizgovorenog), mogli bismo se zapitati da li je „Žena Čajkovskog“ nekakva gigantska, „ulrihzajdlovska“ politička metafora.

Da li je, možda, Nina ruski narod koji živi u neznanju i svoju naklonost usmerava ka sasvim besmislenom cilju?

Ruski narod koji, nakon decenija takvog delanja, može skončati jedino u ludnici?

Potencira li Serebrenikov da se u svesti, u upravljanju istinom, nalazi spas od propasti i pobeda nad terorom vladajuće zadrtosti?

Možete probati sa tim pristupom, a ako ne želite u svakom slučaju ćete dobiti majstorski rad na planu forme filma, i uživati u svakom besprekorno a neprimetno osvetljenom kadru, lišenom jarkih boja.

Uz izuzeće par svetlijih aristokratskih prijema, dva i po sata je publiku u Domu sindikata napadao crni i smeđi čemer, prikladni družbenik feudalne nesreće, umiranja od kolere i tuberkuloze, ilegalnih abortusa, rodne nejednakosti.

Usput, u publici je bilo mnogo Rusa intelektualnih fizionomija.

Šta su gledali?

O čemu su razmišljali?