Kritičar Danasa o fimu „Da li ste videli ovu ženu?“: Osamdeset minuta elitističkog filma

„E, onda mi je baš žao što nisam otišao/otišla“, usledio je ekstremno ironični odgovor, kojom prilikom sam osetio potrebu da spustim celu stvar u niži stepen prenosa i počeo da tvrdim da je bilo zabavno za gledanje (a nije baš).

Pomalo mi je ceo taj razgovor zaličio na jedan od pre par večeri tokom kojeg sam prijatelju smatrao da Vlahović nije toliko loš nego je polupovređen, a budući da je emanacija Zlatka Vujovića za 21. vek, ukoliko nema snage da trči sve vreme kao umobolan gubi mu se smisao postojanja.

A pri svemu tome ni ne navijam za srpsku reprezentaciju već sam prilično nezainteresovan za njihovo učešće na svetskom prvenstvu, i eventualno ću biti emotivno involviran ako budem gledao utakmicu sa Kamerunom. Jer, kako ne navijati za Kamerun kada igraju protiv bilo koga ko nije iz Afrike?

„Da li ste videli ovu ženu?“ počinje kadrovima radnika koji – ako se ne varam – čiste teren blizu Savske ulice, spremajući ga za izgradnju „Beograda na fekalijama“ (snimanje filma je započeto 2017. godine).

Posetiocima stranih festivala ta priroda gradilišta ne znači ništa, dok meni koji se spremam za moguće skoro vezivanje za ogradu Savskog mosta, eto, bocka svakakve mentalne senzore.

No, autorima je jednostavno bilo potrebno „gradilište kao takvo“, kamera „zumira“ jedan prozor na obližnjoj staroj zgradi, i uskoro ulazimo u stan u fazi rekonstrukcije, odakle televizijski novinar pripoveda o neobičnom slučaju nestanka pedeset-i-nešto-godišnje žene koja je nepretenciozno otišla u kupatilo, nakon čega je niko od ukućana više nije video.

Novinara tumači istinski televizijski spiker, ranije zadužen za čitanje vesti na RTS-u, a sada na televiziji „Prva“. Dakle, bezvrednih vesti. Opet, bilo kome ko nije iz Srbije to lice ne znači ništa, ali onome ko jeste… Stižemo konačno i do glavne junakinje filma Draginje (Ksenija Marinković) koja po paklenoj vrućini lepi oglase po banderama, i zatim onima koji se jave demonstrira mnogobrojne funkcije kućnih usisivača.

Znači, radi se o borkinji posttranzicije koja je, šta će, prihvatila trgovačko putništvo kao model preživljavanja. U jednom od stanova zatiče potencijalnog kupca u formi leša, i prizor mrtve žene njenih godina koja leži na podu, okružene prosutim sredstvom za čišćenje (da li je izvršila samoubistvo?), pokreće proces psihološko/dramske disocijacije.

Sledeća Draginja koju upoznajemo je pijana i drogirana, i nalazi se u noćnom klubu gde u odvratnom WC-u učestvuje u samoizazvanoj drami mlade žene („Ovo je moj bivši dečko. Da vidiš koliki mu je kurac. ‘Ajde, pokaži ga!“). Cela scena, od mizanscena do glumačkog stila, je apsolutno pozorišna, i deluje kao da nas je uz pomoć vremeplova posetila iz „krv i sperma“ teatra sa kraja devedesetih.

Takođe, jeste zabavna u svojoj – rekao bih, namernoj – naturalističkoj artificijelnosti, uključujući i aneks kada se Draginja vraća u WC i iz donjeg veša u šolju preturi par komada izmeta. Draginja br. 3 je u „rijaliti“ maniru dizajnirana medicinska sestra u porodilištu, odakle krade bebu kako bi, uz pomoć angažovanog profesionalnog statiste u ulozi muža, poznanicima tokom poslepodnevnog roštilja stvorila prikaz kompletne porodične zadovoljenosti.

U tom segmentu film skreće ka mjuziklu, i sve to je bunjuelovski apsurdno i, svakako, umereno zabavno. Konačno, u poslednjem segmentu potpuno dementna Draginja br. 4 prvo gola hoda ulicom, zatim se oblači u odeću koju pronalazi u kontejneru, da bi, kada zaluta među prostitutke i ludake iz čmara društva, film poprimio atmosferu znanu nam sa slika nemačkih ekspresionista (Oto Diks mi je, kao prvi, pao na pamet).

„Da li ste videli ovu ženu?“ je punokrvni festivalski film, rad vizuelno obučenih mladih autora koji su dali sebi dozvolu da se prepuste dramaturškom maštanju. Ali, jesu mladi, i njihov društveni atak je stoga uopšten i bezbedan (nažalost, to je postala odlika angažovane mladosti), zgodan za dugačka, pristojna gostovanja na Drugom programu Radio Beograda.

Da se ograničimo na plan umetnosti, Draginja/e na svom putu kratkotrajno sreće bizarnu galeriju likova, i toj svedenoj karakterizaciji – poput novijih filmova Terensa Malika – razlog postojanja daje angažovanje glumačkih zvezda ili zaboravljenih a izuzetno prepoznatljivih lica, od Gorana Bogdana i nezaobilaznog para Đuričić/Isaković, do Vlaste Velisavljevića (poslednji film), Melite Bihali ili Tatjane Venčelovski.

U centru, naravno, jeste Marinković koja je imala pune ruke dobro obavljenog posla, skoro kao srpski golman tokom drugog poluvremena utakmice sa Brazilom.

Svi navedeni, kao i ostali nenavedeni, su kompetentni i za igru zainteresovani, čineći nepropusni prvi sloj filma. A za dublje kopanje u potrazi za najvrednijim rudama, pa… „to je osamdeset minuta elitističkog filma“.

Da li ste videli ovu ženu?
režija i scenario: Dušan Zorić, Matija Gluščević
zemlja: Srbija/Hrvatska, 2022.