Kritičar Gardijana razočaran Marinom Abramović: Ritual veštice iz Blera

Umetnica, kako kaže nije prisutna u svom najjnovijem nastupu, umesto nje, kroz postavku vas vodaju svršeni polaznici njenog metoda, nagoveštavajući ritual veštica iz Blera.
Performans “The Artist is Present” iz 2010 u Njujorku, učinio je Marinu Abramović globalnom ikonom. U svojoj najnovijoj mističnoj ekstravaganciji umetnica nije lično prisutna, međiutim pojavila se na konferenciji za novinare kako bi objasnila da otkako je postala slavna želi da ukloni sebe iz svog rada, kako bi mu dozvolila da govori za sebe.
“To je dosta težak zadatak. Kako sam otkrio na tom događaju, ona je izuzetno prisutna” navodi Džons.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Modern Art Oxford (@mao_gallery)

“Sa svojom magnetičnom smirenošću, kada govori tako da izgovara reči kao u nekom osnovnom ritmu – disanja i otkucaja srca. Njena harizma i neobična bezvremenost drže vas hipnotisanim. Njeni asistenti obučeni prema, kako to sama umetnica zove, “Abramović metodu” nažalost ne mogu da dosegnu te nadzemaljske kvalitete. Pa, zamislite da Džudi Denč podučava gomilu ljudi da igra njene najpoznatije uloge. To nije isto. Još gore, fokusira vaš um na to da su ideje koje stoje iza umetnosti prilično mlake” konstatuje Džons na početku pregleda ove izložbe.
Prema njegovim rečima Abramović metod, koji se ovde praktikuje, uključuje dosta sporog hodanja, nežne prinude i senzorne deprivacije, pa tako baš kad se pitate koliko dugo ćete još morati morati da stojite pored zida zatvorenih očiju, vodiči vas pomere na drugo mesto. Kao da ste u projektu „Veštica iz Blera“, piše.
Prema rečima Džonsa ovaj utisak potkrepljuje i pogled na Marinu Abramović sa ekrana, kako u sanjarenju reaguje na veštice iz Blera iz oksfordskog muzeja Pit Rivers. U daljem kretanju kroz postavku, kako pripoveda Džons, konačno vas dovedu i do najveće, navodno centralne odaje, u čijoj sredini je kapija ili „portal“: visoki pravougaoni okvir prošaran svetlećim kristalima. Kroz njega vas ritualno provode, a onda vas pozovu da legnete na prostirku kako biste obradili duhovno putovanje koje ste, verovatno, upravo iskusili.
“Za mene je to bio kraj. I taman kada pomislite da je gotovo odvode vas ponovo do svetleće kapije da još neko vreme upijate njen sjaj”, kaže Džons.
“Da li je to ono što Abramović želi da podeli, otkrovenje nju ejdž vere?”Kapije i portali, nude religiozno, a ne estetsko iskustvo. Osećati se obnovljenim, očišćenim i transformisanim ovim razbijanjem sebe značilo bi prihvatiti mistični uvid. Značenje se ovde svodi na verovanje u moć blistavog portala da vas promeni iz jednog stanja u drugo. Da biste to doživeli, odričete se slobode mišljenja i delovanja na sat i četvrt”, primećuje kritičar Gardijana koji je svoj tekst otprilike tako i naslovio “zašto bi svoju slobodu prepustili tako tankim idejama?”
Ljubitelji parcipativne umetnosti, tvrde da Marina potkopava “pasivnost” tradicionalnih galerija i muzeja ali je svakako ovo istinski pasivno iskustvo, nekritički potčinjeno kolektivnom obredu”, ocenjuje Džons.

“Nasuprot tome, ako ste pasivni kada istražujete muzejsku zbirku, to ne radite kako treba”, kaže on . U stvari, poseta muzeju Pit Rivers – gde je Abramovićeva nedavno boravila, vam omogućava da pratite njeno istraživanje i podseća vas na to koliko staromodna kolekcija može biti inspirativna, kaže Džons, kod koga je ovaj deo postavke očito pobudio znatiželju.
U viktorijanskoj atmosferi antropološke galerije, kako navodi, smenjuju se neverovatni prikazi, od maski, preko kovčega do drevne figure iz Ukrajine. Ipak, Marinu je biće najviše impresionirao engleski folklor pa je u video radu zatičemo u seansi sa veštičjim merdevinama iz Somerseta iz 19. veka, načinjenih od konopca u koje je uvezano perje.
“Odjednom se njene oči otvaraju široko kao portali u drugi univerzum i ona zuri u vas kao da je posednuta”, piše Džons dodajući da se ovde nalazi i “veštica u flaši”koju je Abramović takođe proučavala.
Evo šta tačno piše na etiketi:“Debeljuškasta, čvrsto zapušena staklena boca u kojoj je zatočen duh veštice”. Bocu je u blizini Hovea, u Saseksu, 1915. pronašla istoričarka i etnološkinja Margaret Marej. Jedna starica joj je tada poručila: „Kažu da je u njoj veštica. Ako je puste napolje biće nevolja” i Muzej nikada nije otvorio bocu. Džon navodi da je u jednom od videa Abramović primetio i tri prstenaste petlje od čvornovatog drveta koji su katalogizovani u Muzeju 1893, i za koje se navodi da potiču iz jedne kuće u Jorkširu, da su postavljani na baštenske ograde da bi oterali veštice. “Ovi predmeti su zadivljujući”, kaže Džons, dodajući da je zahvalan Abramović što ga je navela da ih otkrije.
“Ali bez Abramović kao izvođača, jer mi se čini da nema veze između njenog istraživanja i opresivnog, napornog rituala njenih kapija i portala” ocenjuje on.

Sve je to demonstracija toga zašto se umetnost oslanja na religiju i magiju ali nisu ista stvar. Pokušavajući da bude više od umetnosti, sama umetnost postaje mnogo manja, poentirao je Džonaton Džons, kritičar Gardijana.