Film „Pazi, vazduh!”: Zagađenje postoji, dajte da nađemo rešenje, ne samo da konstatujemo

A ako ste pogledali Oblakoderov dokumentarac onda znate da je Viši sud u Beogradu još 2022. godine EPS-u naložio da smanji emisiju štetnih gasova, da u gradu ne postoji magla, već samo smog i da država neopravdano prebacuje odgovornost zagađenja vazduha na građane, umesto da radi svoj posao.

Film, pored pomenutih podataka, otkriva još mnogo relevantih i interesantnih informacija, te ako niste pogledali dokumentarac – ovo je prilika, jer ne želimo da vam spojlujem film.

Iako informativno potpun, ovo nije još jedan šturi faktografski video. Dokumentarac je potkovan kako relevantnim podacima, tako i dobrom muzikom koju je za potrebe filma pozajmio bend KOIKOI, a narator dokumentarca je niko drugi do muzičar iz benda i glumac Marko Grabež.

Danas je razgovarao sa idejnom kreatorkom filma Snežanom Katunac, novinarkom Oblakoder magazina, a prema njenim rečima, jedan od ciljeva dokumentarca bio je da se ljudi obaveste i motivišu, jer kada informacije dođu do njih, ljudi su spremi i da delaju.

Kako si došla na ideju za dokumentarac – da li si jednog dana izašla napolje i počela da se gušiš, ili je u pitanju bio malo suptilniji proces ?

– Oblakoder se bavi ekološkim temama u najširem smislu i često objavljujemo tekstove o životnoj sredini. A ideja za film se javila i sa ličnog i sa profesionalnog apekta. Ličnog – jer svi udišemo ne zagađen, nego prezagađen vazduh i to je realno veliki problem koji utiče na ljude, u toj meri da određen broj ljudi koji oboli od posledica zagađenosti vazduha premine. Tema je apsolutno značajna iz ličnog ugla svakog građanina Beograda. Sa profesionalne strane, bitno je zato što kao i ja kao novinarka i Oblakoder kao medij smatramo da ljudi treba da budu upoznati sa ovim problemom. Da o njemu treba više da se govori.

Svi tiho patimo zbog posledica zagađenog vazduha, ali bez rešenja. Vi ste se time bavili, do kojih ste zaključaka došli?

– Problem koji primećujemo jeste da se o zagađenju informišemo ulgavnom preko društvenih mreža, tj. profila različitih ekoloških organizacija koje se u ovom trenutku jedine bave tim problemom. Od zvaničnih institucija retko dobijamo bilo kakve informacije. Dok smo radili na filmu, zvanične institucije nisu bile raspoložene da nam izađu u susret i da učestvuju u dokumentarcu, ali nam je RERI – partnerska organizacija, mnogo značila. Oni su nam dali relevantan izvor podataka potreban za sklapanje priče o zagađenju. Druga stvar koja se ističe – svi primećujemo zagađenje, međutim – bože moj, vidim na aplikaciji da je zagađen vazduh, ali ne mogu da prekinem sa svakodnevnim životnim aktivnostima; moram da izađem iz kuće, kao i svako drugi, do posla, prodavnice… Zato smo pokušali da dođemo i do potencijalnih rešenja. Problem je i taj da smo se mi toliko navikli na zagađen vazduh, a to je i Predrag Momčilović govoreći za dokumentarac primetio – da je „prihvatljivo“ postalo „dobro“. Kao da su svima nama popustili kriterijumi zbog cele situacije i kritičnost prema zagađenosti je opala. Sada treba ljude motivisati. Konstatovali smo da problem postoji, ali da ne radimo ništa povodom toga, a to nije rešenje. Nažalost, ni jednostavno rešenje ne postoji, a došli smo u tu situaciju jer se sistemski dugo godina niko ne bavi ovim problemom, koji neće nestati preko noći. Zato se u filmu bavimo aktuelnim Planom kvaliteta vazduha koji je donet 2021. Ovo je druga godina kako bi taj plan trebalo da se implementira, a mi ne vidimo da se od tada vazduh poboljšao, što nam govori da je plan loš. Jasno je da plan ne funkcioniše, a sadrži i dosta kontradiktornosti. Na primer, u njemu se pominju kratkoročne i dugoročne mere i kao jedna od predloženih mera navodi se da treba poboljšati biciklističke infrastrukture i uvesti pešačke zone, a prema budžetu za 2023. godinu izdvojeno je nula dinara za poboljšanje biciklističke infrastrukture. Te informacije su u apsolutnoj suprotnosti, i zato se postavlja pritanje da li je problem nemoguće rešiti ili ne postoji volja da se tako nešto uradi. Nama se čini da je ipak ovo drugo u pitanju i da ne postoji volja nadležnih da se time bave.

Koliko je priča da su sami građani krivi za zagađenost istinita?

– Narativ da smo mi sami krivi jer zagađujemo vazduh saobraćajem dolazi od zvaničnih institucija. Pandemija je pokazala da glavni problem zagađenja nije saobraćaj, jer je saobraćaj tada bio mahom obustavljen i znatno smanjen, a mi smo i tada imali visok stepen zagađenosti, i Beograd je bio među prvima u svetu po zagađenosti. Nedvosmisleno, saobraćaj utiče na zagađenost, ali ako treba da se insistira na ogovornosti, hajde onda da vidimo neke druge načine smanjenja zagađenja, koji bi zasita tome doprineli. Građani se takođe krive zato što koriste ogrevne materijale lošeg kvaliteta za individualna ložišta. Građani to znaju, ali većina njih nije u mogućnosti da sebi priušti bolji ogrev. Ako hoće da ih poziva na odgovornost i motiviše, država treba da im obezbedi energente boljeg kvaliteta ili ih snabde boljim šporetima koji emituju manje štetnih čestica u vazduh. Kako je ekspertkinja Elizabet Paunović primetila u filmu – dobri primeri postoje, ali oni treba da postanu praksa.

Gledajući vaš dokumentarac saznala sam da je RERI uložio tužbu i dobio EPS.

– Tužba koju je RERI podneo u januaru 2021. godine, usledila je zbog drastičnog prekoračenja maksimalnih dozvoljenih emisija sumpor dioksida, za koje je Ministarstvo zaštite životne sredine tvrdilo da nema osnova, dok je prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine iz 2021. godine nedvosmisleno utvrđeno da zagađenje vazduha ugrožava zdravlje građana. Presudu su dobili u decembru 2022. godine, a sud je EPS-u naložio da mora da smanji emisiju štetnih gasova tom presudom. Međutim, nije im odredio kako će to da urade, već je EPS-u ostavljena slobodna volja. Sad možemo samo da se nadamo da će EPS naći adekvatan način da to i učini. Iz ovog praktičnog primera vidimo zašto je važno da postoji i RERI, ali i ostale ekološke organizacije.

Da li se i kako se mogu, građani uključiti?

– Građani i te kako imaju pravo i mogu da se uključe kada se javne rasprave odvijaju. A u prilog tome da se uključuju govori i činjenica da je na Plan kvaliteta vazduha o kome govorimo poslato preko trideset sugestija građana, jer je RERI organizovao takozvane „konsultacije iz senke“ i upoznao javnost sa Planom, što je trebalo da uradi nadležna institucija. Pre RERI-jevih konsultacija, nije bila podneta nijedna primedba. Dakle, nije istina da javnost ne želi da učestvuje i da ljude ne zanima životna sredina. Kada se građani informišu, oni su zapravo jako voljni da učestvuju i urade nešto. Da promene ono što je do njih.

Šta si ti novo saznala tokom rada na ovom projektu, da li te je nešto zapanjilo?

– Iako zbog senzacionalizma izbegavam da govorim o tome, podatak koji me je naviše uznemirio, i njega Elizabet izgovara u filmu: „Zagađen vazduh odgovoran je za devet odsto smrti beba tokom prvog meseca života“. Druga stvar, na čije odgonetanje me je zapravo inspirisao nečiji tvit koji je glasio: „Jeste, sad je sve zagađeno, da li se neko seća magle?“ Pitala sam Vladimira Đurđevića da objasni kako da razikujemo zagađenost od magle. Čovek mi je odgovorio: „To je prosto, u gradu nemate magle“. I kada bolje razmisliš, u gradu nema magle jer uvek postoji emisija štetnih gasova, u gradu postoji smog. Ako želite da vidite maglu, idite na planinu. Ili pogledajte film, tamo vam je sve bolje objašnjeno.