Kritika u Kanu o filmu „Lost Country“: Impresivan cunami emocija i bolnih iskustava iz zemlje koja se raspadala

Kako je Perišić izjavio za Danas, vrlo je zadovoljan reagovanjem publike i medija, naravno, i kritičara. Jer, prve kritike za njegovu priču o odrastanju dečaka, izgubljenoj zemlji i jednoj velikoj utopiji 20. veka koja se završila u građanskom ratu, stigle su od uglednog francuskog kritičara Žan Mišel Frodona u onlajn magazinu Slate, i kritičarke svetskog časopisa Screendaily Wendy Ide.

„Godine 1996. u Beogradu, kada je upravo završen genocidni rat koji su Srbi vodili protiv Bosne, veliki deo stanovništva ustao je protiv vlasti Slobodana Miloševića. Među njima, mnogi mladi ljudi, uključujući i ovog srednjoškolca Stefana, u raskoraku između posvećenosti koja nije samo politička već prijateljska, ljubavna, pa čak i egzistencijalna, i njegove privrženosti majci, portparolki stranke na vlasti“, zapisao je Žan Mišel Frodon.

„Iz ove emotivne i političke, lične i kolektivne napetosti, Vladimir Perišić za svoj drugi film pravi veoma lepu kompoziciju o događajima koji su u to vreme potpuno prikriveni, važnog demokratskog pokreta u Srbiji. Predstavljen na Nedelji kritike, film Izgubljena zemlja odražava i kolektivnu energiju specifičnu za situaciju, individualnu putanju izlaska (ili ne) iz detinjstva i upis u dugu istoriju, istoriju Jugoslavije, od herojskih sati antinacističkog otpora u Drugom svetskom ratu i oslobođenje pod komandom Tita kojeg on ne poriče“.

U svojoj kritici Frodon pravi paralelu sa filmom „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice (ovenčan kanskom Zlatnom palmom 1985. i nominovan za Oskar, prim.aut.), koji iz vizure dečaka govori o uticaju politike na porodicu, sukobu unutar porodice i sukobu porodice sa sistemom.

„Od demonstracija do sentimentalnih susreta, od bolnih iskustava do teškoća da se raskine veza sa onim koji ga je odgajao – pretpostavljamo da je posle oca „na službenom putu” Emira Kusturice – Izgubljena zemlja igrani film jednog srpskog filmskog stvaraoca koji uspeva da isplete priču o trostrukom sukobu. Reč je, naravno, o teškom, bolnom raskidu mladića sa majkom. U istom je pokretu, kao što naslov ukazuje, gubitak kolektivne i objedinjujuće „majke“ koja je bila jugoslovenska federacija, ili je to htela da bude – ali, uopšteno gledano, ono što treba videti u filmu Vladimira Perišića je kako se raspada zajednica u kojoj je neko vaspitan, i kojoj je mislio da pripada“, ocenio je francuski kritičar.

„I konačno, iz energične i očajničke kritike uticaja porodice u jednom snažnom smislu, nastaje ovaj cunami familijiarnih imperativa koji se kroz krvne veze uspostavljaju kao krajnji horizont praksi i afekta i koji zagađujuju, između ostalog, i bezbroj filmova – uključujući i one poprilično vidljive u Kanu“, istakao je u svojoj kritici Žan Mišel Frodon.

Kritičarka Wendy Ide u časopisu Screendaily dala je veliki prostor „Izgubljenoj zemlji“.

„Tinejdžer u Srbiji 90-tih godina otkriva ko je zapravo njegova majka u političkoj drami Vladimira Perišića. Srbija, 1996. Petnaestogodišnji Stefan (Jovan Ginić) nalazi se razapet između odanosti prema svojoj voljenoj majci Markleni (Jasna Đuričić) i prijateljstva sa politički angažovanim kolegama studentima. Kao portparolka Miloševićevog režima, Marklena je često na televiziji i ovi studentski demonstranti je vide kao glasnogovornika korumpiranog režima. Stefan veruje svojoj majci kada mu ona kaže da izbori nisu pokradeni, da su glasine o policijskoj brutalnosti lažne. Ali on je sve više izopšten zbog svog stava“, kaže na početku svog teksta.

„Ovaj impresivan, nijansiran film deluje kao priča o odrastanju, kao ispitivanje balkanske generacijske krivice i živopisni portret političara od karijere. Za Vladimira Perišića to je lični priča – njegova majka je radila za Miloševića, ali ne u visokoj ulozi. U filmu postoji hitnost i nemir koji odjeka nalazi u političkom protestu moderne generacije“, navodi kritičarka, podsećajući da je „Izgubljena zemlja“ Perišićev pomalo zakasneli drugi igrani film, da je njegov prvi film, „Obični ljudi“, premijerno je prikazan na Nedelji kritike 2009. osvojio nagrade na nekoliko festivala, i da je ponovo stao iza kamere posle duge pauze.

„Na osnovu ovog ubedljivog, lepo montiranog filma, za koji je scenario zajedno s Perišićem napisala Alis Vinokur (Proksima), ovo je dobrodošao povratak filmskom stvaralaštvu. Iako je radnja smeštena pre skoro trideset godina, postoji hitnost i nemir koji pronalaze odjek u različitom mišljenju i političkom protestu moderne generacije“.

Film počinje, zapisala je Wendy Ide, naizgled idiličnim trenutkom u seoskom domu Stefanovih bake i dede. Stefan i njegov deda skupljaju orahe. Deda, tvrdokorni stari socijalista, priseća se svoje stare sportske slave – učestvovao je na Olimpijskim igrama u Seulu za vaterpolo reprezentaciju Jugoslavije; pas, veseli zlatni labrador, vrti se u krugovima oko njih. Stefan jedva primećuje oluju (i bukvalnu i metaforičku) koja se sprema u daljini, jer je oduševljen što će im se Marklena pridružiti na večeri.

„Kako njegov otac nije tu, postoji neobično jaka veza između dečaka i njegove majke. Stefan to još ne zna, ali ovo je možda poslednji trenutak čiste, nekomplikovane sreće iz detinjstva u kojoj će uživati. Marklena (čije je neobično ime odabrao njen otac, spoj Marksa i Lenjina) zauzeta je još više nego inače, pripremama za predstojeće izbore. Stefan je prepušten sam sebi. Stan koji dele je udoban – veliki prozračni prozori, velika vaza sa ružama na stolu. I on ima svoje prijatelje, saigrače u vaterpolo reprezentaciji i sa studija koji ga zaokupljuju. Ali, kako rezultati izbora počinju da izlaze, zajedno sa glasinama o kriminalnim radnjama Miloševićevog režima, Stefan počinje da se oseća sve izolovanijim“, navodi Ide u svojoj kritici.

„Glumac amater, Jovan Ginić, je sjajan u toj ulozi, sa ljupkim repertoarom adolescentskog ponašanja koje efikasno koristi tokom celog filma. Film je – s vremena na vreme opterećen preterano simboličnim slikama i scenama. Stefan, koji je slep za zločine svoje majke, ima trenutak spoznaje kada ode kod optičara. Ruže na trpezarijskom stolu venu i padaju, kako u vlasti počinje trulež. A građanski protesti naglašavaju političke podele, stavljajući Stefana u „vizuelne kutije“ koje ga odvajaju i od prijatelja i od porodice. Posebno je upečatljiv kadar pred kraj filma. Stefan beži sa proslave rođendana svog dede, a njegova sićušna figura se vidi kroz prozor. Marklena se mršti za njim, a njeno lice se vidi ogromno u odrazu. Svevideće oči vlasti su svuda“, ističe Wendy Ide u svojoj kritici za Screendaily.

Pored Jovana Ginića i Jasne Đuričić u filmu igraju i Miodrag Jovanović, Dušan Valentić, Boris Isaković, Lazar Kocić, Ana Simeunović, Marija Škaričić, Pavle Čemerikić…

Perišićev „Lost Country“ se na 62. izdanju Nedelje kritike takmiči za Gran pri i ostale nagrade sa još šest ostvarenja iz sveta, a žiriju ove godine presedava francuska rediteljka Odri Divan, laureatkinja Zlatnog lava u Veneciji 2021. godine.

Prava za njegovu međunarodnu prodaju ima Memento International, francuski distributer je Rezo Films, dok je srpski distributer MCF – MegaCom Film.