Kroz bukovu šumu

Nije se usuđivala da skrene u šumu, a njen osećaj da se skretanja uravnotežuju i ne odvlače je od severozapada potvrdi se predveče, kada se setila jedne trubadurske pesme iz zavičaja, koju je napisao i otpevao neznani autor skriven ispod njenog balkona, iza žbuna divlje ruže.

U pesmi je glavni motiv bila Milistratina lepota, naravno, ali u jednom stihu je rečeno da „jarko sunce ka zapadu teži“.

Zaista, sunce je zalazilo ispred nje, malo ulevo.

Zastala je kada se staza iznenada proširila.

Ugledala je crnog konja kako pase na naspramnoj strani čistine.

Jahač se sigurno nalazi u blizini jer je konj osedlan.

Željna društva, Milistrata požele da pohita, ali pomisli da je prvi put u životu sama, da se nalazi u nepoznatom kraju u sumrak, da se poslednjih dana uverila da joj nisu svi ljudi prijatelji i da se već previše neobičnih stvari dogodilo.

Zato se sakri iza najdebljeg drveta, odlučna da ostane na sigurnom dok ne ugleda zagonetnog jahača.

Povremeno bi izvirila, a konjanik se nije pojavljivao.

Odjednom, oseti peckanje u nosu i nešto toplo i tečno na usnama.

Dodirnula ih je vrhovima prstiju i ugledala krv.

Uplaši se, pošto joj nikada ranije nije išla krv na nos, ali uspe da maramicom zaustavi krvarenje i da ubedi sebe kako je to sigurno posledica umora, uzbuđenja i gladi.

Slabost ju je savladala, pa je sela na zemlju, oslonila se o stablo i s tugom se setila kreveta u kraljevskoj palati.

Glad će je sačuvati od sna.

Počela je ipak da tone u san, a kada se trgnula i provirila iza drveta, videla je kako je konj izvio glavu i posmatra je, podsećajući na čoveka koji gleda preko ramena.

On mene čeka, iznenada shvati Milistrata.

Ja sam taj jahač.

Jahala je.

Iako nije zategla uzde, konj je iznenada stao, a zatim skrenuo u šumu i ponovo se zaustavio.

Milistrata ga obode nekoliko puta, ali on bi se samo stresao.

Ona se spusti na zemlju i oseti da tlo podrhtava.

Oslušnu: iz daljine se pojačavao topot.

Sakri se iza žbuna i uskoro desetak konjanika projuri u galopu.

Kraljevi vojnici, zadrhta ona, traže princa.

Nije se usuđivala da se vrati na put, a ni konj nije izgledao voljan da krene.

Pojavi se još jedan konjanik, jašući sporo kao da ne želi da sustigne kolonu.

Milistrata radosno uskliknu: nije mu videla lice, ali bio je prinčevog stasa, odeven u njegovu paradnu uniformu i jahao je njegovog konja.

„Voljeni!“ viknula je. „Čekaj!“

Jahač je zaustavio konja i sjahao, a Milistrata dotrča do njega, zagrli ga i poljubi u usta.

Ostade nepomičan i nem, i ona se seti da je prerušena.

„Nisam momak, to sam ja, Milistrata.“

Skide lovačku kapu s perom i raspusti kosu.

„Zar me nisi prepoznao?“ upita, uvređena što princ nije makar naslutio ko ga je poljubio.

„To ste vi!“ uzviknu on tuđim glasom. „Ali ni ja nisam princ.“

On takođe skide kapu, odlepi zulufe i Milistrata pri mesečini shvati da je poljubila prinčevog posilnog.

Ljutita i razočarana, uzviknu: „Šta tražiš u njegovoj odeći?“

On uzdahnu.

„Poslali su me preobučenog u princa da lutam svetom zato da bi sve zle čini pale na mene umesto na njega.“

I dodade: „Srećom, ja u te gluposti s činima ne verujem. Bar ne u velikoj meri.“

Dok je posilni govorio, Milistratin konj je prišao, spustio joj glavu na rame i prošaptao: „Ni ja nisam konj.“

Milistrata mu stavi ruku na gubicu, ne samo zato što nije mogla poverovati da konji govore, već i zato da posilni ništa ne začuje ako se to čudo ponovi.

Posilni mirno nastavi: „Čujem da i vas traže. Rekli su da vas zadržim ako vas sretnem, ali meni naredbe daje jedino princ, a on sigurno ne bi želeo da vam se išta neprijatno dogodi… Ja bih za njega i život dao, mada to valjda neće biti neophodno. Znači, ni vi ne znate gde je. Baš neprijatno.“

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča „Preimućstva kruga“ objavljena u izdanju Arhipelaga. Učesnik 13. Beogradskog festivala evropske književnosti.