Kroz čudesa imaginacije

Nastup sa maestrom Danijelom Rajskinom kao uvek pouzdanim i nadahnjujućim partnerom, bio je upotpunjen ovaj put i pojavom intenzivnog pijaniste Aleksandra Gavriljuka (1984) u Trećem klavirskom koncertu Sergeja Rahmanjinova, okruženom – na naše veliko zadovoljstvo – delima „Vatromet“ i „Žar-ptica“ Igora Stravinskog. Čak i za ‘filharmonijske’ pojmove izuzetno prepunjena Velika dvorana Kolarca, rečito je svedočila o ogromnom interesovanju za Gavriljukov nastup, kao i za celokupan repertoar. Mladi i stariji svet pomešan u svojoj dirljivoj pažnji, ta istovetna gorljivost za sve ono što se tog baš trenutka dešava u zvuku unutar svih prisutnih generacija, zaista je jedan od najuzbudljivijih utisaka sa nekog koncerta u novije doba. Klasika je bez sumnje svemoćna sila poveznica.

Otvarajući ovaj svoj koncert „Vatrometom“ op. 4 Igora Stravinskog, Beogradska filharmonija istog trena eksplodira ovde jednom naročitom izražajnom voljom. Onde gde je Stravinski otpratio svaku česticu zvuka u nekom svom zamišljenom ‘vatrometu’, tu je Filharmonija kročila istovetnim tragom pod Rajskinovom upravom da doslovce se razgori poput kakve džinovske muzičke žižice! Pucketali su već dakle u ovom uvodnom delu svi orkestarski instrumenti kao plamičci velike i nadahnjujuće vatre, u zadivljujućoj želji da postignu supersoničnu brzinu svog dejstva i uhvate tu pravu boju zvuka Stravinskog što munjevito šara zrakom posvuda pod plafonima Kolarca.

No, to je bila tek začikavajuća muzička ponuda, kojoj je usledio jedan impresivni Rahmanjinov sa Aleksandrom Gavriljukom kao solistom u glasovitom Koncertu za klavir i orkestar br. 3. Šta reći o ‘živom’ događaju kojem ste morali prisustvovati da biste razumeli ma kakvu naknadno izgovorenu reč. Gavriljuk ulazi u ovo tumačenje otmeno uzdržan isprva – stvarno, šta više dodati ovoj jedinstvenoj divoti samog starta prvog stava, osim dubokog poštovanja, poklanjanja pred nečim što nadilazi naše male ljudske pramičke fantazije i zahvalnosti što smo uopšte u prilici da se latimo ovako izuzetne umetničke supstance. Gavriljuk je pijanista darovan mnogim klavirskim snagama. NJegova veština i gromovitost odolevaju pogibeljnim izazovima Koncerta br. 3 na naše iskreno oduševljenje. On podiže kovitlace svog interpretativnog stava sve vreme kao spomenike jedinstvenoj uzbudljivosti dela koje tumači. No, Beogradska filharmonija ovde je ne tek samo njegov dostojanstven sagovornik, već opčinjavajuće samosvesna elementarna sila, prava neman zvuka koja (p)održava ravnotežu koncerta tako da je rezultat praktično antologijski. Ima zaista izvanrednih pijanista na delu u sadašnjici kao i uvek, ali malo orkestara koji vam se u času odvijanja koncerta učine jednako važnim kao i solista. Što ne umanjuje Gavriljukovu izuzetnost, naprotiv. Samo joj dodaje na upečatljivosti i živopisnosti.

I, konačno „Žar-ptica“ – baletska muzika u dve slike Igora Stravinskog. Galopirali smo kroz čudesa imaginacije, zaranjali u ovaj naučnofantastični folklor, toliko drevan da pripada budućnosti, natkriljavali se tim čudesnim klobucima zvuka poput serije najdelikatnijih vizija o Doplerovom efektu i osećali se ukratko kao na nekom džinovskom ‘roller coasteru’ iz umnoženih muzičkih snova. Reči su slabe za ovakvu divotu na javi. Trebalo je biti ovde.