Kroz ogledalo

Kako pišu svetski tabloidi, i svedoče njihovi paparaci, Anđelina Džoli se pomirila sa svekrvom Džejn – majkom njenog supruga Breda Pita. Razlog loših odnosa snaje i svekrve, bila je Bredova bivša supruga Dženifer Aniston sa kojom se, navodno, Džejn družila i nakon razvoda, a što ljubomorna Anđelina nije mogla da podnese. Ali, budimo realni, koga to interesuje u konkurenciji jednog konceptualnog projekta koji se zove „Doktor Dragan David Dabić“. Budimo i dalje medijski pošteni i realni: Svakom svetskom paparacu da ste ponudili da bira: ili premijerne slike blizanaca Anđeline i Breda ili slike Dragana Dabića, sasvim je sigurno da Noks Leon i Vivijen Maršelin – rođeni nedavno u Nici – ne bi imali šanse. Nešto nam se čini da je Ratko Mladić konzervativniji što se tiče konceptualizma, i to onog na granici kempa, za razliku od egzibicioniste Radovana Karadžića, tako da bi globalnu medijsku senzaciju koji je izazvao doktor Dabić moglo izgleda da zaseni jedino otkriće konceptualno nalik situaciji da se Bin Laden, recimo, pojavio pod drugim identitetom, kao epizodista u filmu „Seks i grad“. Pa da je taj, „zgodni Arapin“, na primer, zapao za oko pohotnoj Samanti.
Viđeni konceptualizam o „simpatičnom druidu“ teško da može relativizovati optužnicu koja tereti Karadžića, ali ni optužnica ne može da relativizuje senzacionalnost i inventivnost jednog koncepta „interaktivnog u prostoru“ koji banalizuje mnoge do sada ponuđene fikcije o Radovanovom „tihovanju“. To uključuje i neke patriotske mitologizacije, ali i onaj debilni film sa Ričardom Girom o hvatanju Radovana – debilniji čak i od „Pismejkera“ sa Džordžom Klunijem i Nikol Kidman. Pre koju godinu kalkulisalo se da li će proslavljeni holivudski glumac Robin Vilijams pristati da ponovo navuče na noge najlon čarape, obuče suknju i zaigra u nastavku filma „Gospođa Dautfajer“. Ta gospođa je u konkurenciji filmskog prerušavanja dosegla i slavu Dastina Hofmana kao „Tutsi“. Pitanje je da li je Radovan mogao da dosegne takve domete, ali u parametrima žanra – odnosu fikcije i stvarnosti – doktor Dragan Dabić je projekat pred kojim bi mnogi scenaristi mogli da se postide.
U noći kada se pročula senzacionalna vest, najbrže su reagovali B92 i Foks. Deo konkurencije zaostao je na nivou kajrona. Ipak, B92 je brzo postao monoton što se tiče gostiju. Do mere da su čak i pojedini „navučeni“ na B92, u tom predvidljivom „lajn apu“, poželeli da vide i čuju šta misli neki „senator“ Republike Srpske ili neko drugi od „zgroženih“ – kako je taj deo populacije definisao Tomislav Nikolić. Kada se prenuo iz tromosti i konsolidovao, RTS je u narednim noćima pružio solidan program, posebno u specijalkama o Karadžiću, koji je bio zanimljiv i zbog odmerene proporcije „zgroženih“ ili bar „relativno zgroženih“. Iako je Tomislav Nikolić prethodno kritikovao rad RTS, malo podsećajući na funkciju „javnog servisa“ (i „zgroženi“ plaćaju pretplatu), a malo i preteći korišćenjem akciono nedvosmislene metafore Vuka Draškovića o „Bastilji“, nije se stvorio utisak da je RTS profesionalan, zato što je uplašen.
Umalo da zaboravimo na sramno ugašenu BK Televiziju. Kada je, ali mnogo trapavije, hapšen Milošević, BK je reagovala kako dolikuje značaju događaja. To ovoga puta nije bio slučaj s nekim posednicima resursa nacionalne frekvencije. Pa čak i „zabavno-rekreativni“ koncept televizije nije opravdanje da se u vanrednim situacijama ne ponudi nešto više od kajrona. Ako ništa, da se bar preuzme program neke od globalnih mreža. Interesantno je reagovala veče nakon senzacionalne vesti i bijeljinska TV BN. Ona je simbolički emitovala „Poslednji čin“ – dramu o hvatanju Draže Mihailovića. To bi i za RTS, bar u ovim danima, bilo mnogo pametnije rešenje od još jedne reprize „Srećnih ljudi“ koji su svojevrsna uvreda. Eto kakva je letnja šema: Na istoj televiziji imate i dno – „Srećne ljude“, i vrh – prvi put kod nas hronološki emitovane Star Wars epizode. Neko dokon, eto, voli da pravi i čudne paralele, pa mu Obi van Kenobi, posle svega, nekako najviše liči na Vuka Draškovića. Da ne idemo dalje.
Vratimo se tihovanju i meditaciji, pa i navodnoj Dabićevoj moći da kao Tolkinov Gandalf alternativnom medicinom leči svašta, migrenu i impotenciju posebno efikasno. Na TV Avali do skora se emitovala emisija „Kroz ogledalo“ koju je vodio i uređivao Rade Radovanović. Verovatno se ta emisija sada koncepcijski ne uklapa u ovu TV, ali oni koji su je ukidali sigurno nisu mogli da naslute ovu medijsku ekspanziju „alternativne medicine“. Emisija se bavila alternativnim (dakle i medicinski alternativnim) pogledom na svet, sve sa parapsihološkim fenomenima. Tu bi Dragan Dabić sigurno bio kompetentan sagovornik. To bi bio i test prepoznavanja i pravi medijski egzibicionizam, jer Radovanović je i iskusan politički novinar. On je 1991. u Banjaluci uradio intervju s Karadžićem. Nepreslušan od cenzora, intervju je prekinut tokom emitovanja u emisiji „Argument više“ na Radio Beogradu. Ubrzo zatim, Radovanović je i izbačen sa državnog radija. Nije toliko bitno da li bi Radovanović prepoznao Karadžića, već da bi to zaista bio kemp.