Krvavi debi Kventina Tarantina nakon koga više ništa nije bilo isto: Trideset godina filma "Ulični psi" 1foto: imdb

Prvi film Kventina Tarantina, „Ulični psi“ možda nije pravljen da bude revolucionaran i pokrene sa sobom celu lavinu američnog nezavisnog filma koji će sa sobom poneti onaj čuveni prefiks – tarantinovski. Ipak, danas trideset godina kasnije nakon njegove premijere, pamtimo ga upravo kao pravi nebrušeni dijamant, baš onakav kakav su momci obučeni u odela u tom filmu krali.

Film „Ulični psi“ je ušau u bioskope oktobra 1992. godine.  Nije stigao u top 10 najgledanijih filmova godine, a tek ni do liste onih koji su najviše zaradili. Pa opet, uticaj ovog filma je apsoultno nemerljiv, počev od same akcije upakovanu u oblandu raspričanih likova, koji pričaju o pop kulturnim momentima više nego o bilo čemu drugom, do obožavanja radio stanica kao i mešanja arty elemenata francuskih kultnih filmova sa nasilnim momentima loših B produkcija sa video kaseta.

A video kasete su veoma bitne jer je Tarantino potekao iz video kluba, u kojem je radeći stekao svo potrebno znanje o filmu, gledajući japanske samurajske filmove, trash američke akcije, i crnotalasne franske filmove između ostalog. Ovi poslednji su ga inspirisali da svoju producentsku kuću nazove „Band a Part“ po Godarovom filmu (koji je Bog da mu dušu prosti, mrzeo Tarantina).

U filmu su se pojavili etablirani glumci kao što su Harvi Kajtel, Kris Pen i Tim Rot, promešani sa nadolazećim glumcima koji su zanat pekli u nezavisnim ostvarenjima Stivom Bušemijem, Majklom Medsenom. Naravno, Tarantino, egoista kakav jeste, stavio je i sebe u film. Trideset godina kasnije i dalje nije naučio da glumi ali je nastavio da se pojavljuje u većini svojih ostvarenja. Harvi Kajtel je po legendi, najzaslužniji za sam film, jer mu je Kventin hrabro, kao lajavi klinac gurnuo scenario u ruke. Harvi se oduševio, i zagrizao je za njega i ostalo je istorija.

Krvavi debi Kventina Tarantina nakon koga više ništa nije bilo isto: Trideset godina filma "Ulični psi" 2
foto: imdb

Sam film je sniman većinom u jednoj prostoriji, i taj magacin-mrtvačnica u kojoj su svakodnevno zalivali kofama veštačke krvi Tima Rota bi bio klaustrofibični horor da Tarantino nije uneo svoj upečatljivi smisao za humor i teme kojima do tad nije bilo mesta u ovoj vrsti filmova. Podsetičemo da ovaj film počinje dijalogom sedmorice dripaca, nazvanim po različitim bojama, o Madoni i njenoj pesmi „Like a virgin“. Možda nije najkrvaviji film ikada, i svakakao nije Kventinov najkrvaviji, ali je svakako najvrcaviji krvavi film.

Muzika je oduvek igrala ključnu ulogu u Tarantinovim filmovima, i to se danas i ne pominje jer je previše opšte mesto i svi to, nadam se znamo. Ali ovde je sve krenulo. Imaginarna radio stanica sve vreme svira. Bilo da je u pitanju lagana grupna šetnja dosa „Little Green Bag“, ili sadistička scena plesa imučenja Majkla Medsena uz „Stuck In The Middle With You“ koja svira u pozadini, ove pesme su sada zacementirane kao deo filma i ne možemo da ih slušamo bez ovih scena u glavi. Ono što se još više ističe kod potonje pesme je trenutak kada Madsen ili Mr. Plavi napuste scenu muzika bledi kao da se pušta na radiju, a spoljni svet se doživljava kao normalan sunčan dan, a ne kao mesto krvoprolića i nasilja.

Ono što će posle razraditi u „Petparačkim pričama“ sa skakanjem vremena napred nazad, ovde je započeo. Ova tehnika korišćenja rascepkane vremenske linije pomaže publici da sazna o prošlosti određenih likova i njihovim vezama, zajedno sa celokupnim razvojem gospodina Narandžastog iliti Tim Rota, od policajca do krimosa i nazad, sa sve jakom prijateljskom vezom koju razvija sa gospodinom Belim, iltii Kajtelom i konačnog raspleta između njih. Njihov odnos dobija posebnu emotivnu notu koju ne očekujemo u ovakvom filmu. Ovo je bez sumnje fantastična glumačka kreacija Harvija Kajtela, a scena kad mu Narandžasti otkrije svoje pravo ja je onaj momenat kad shvatamo svu veličinu ovog pomalo podcenjenog glumca.

Nema sumnje da će fanovi i dalje pričati o „Uličnim psima“ u narednih 30 godina, a muškarci će koristiti svaku moguću situaciju da na maskenbalima obuku crna odela i krenu u slow motion da koračaju niz ulicu, dok im u ušima svira „Litlle Green Bag“. Postoje mnogo gangsterskih i kriminalnih filmovi , ali postoji samo jedan „Reservoir Dogs“. Većina ove ekipe je imala još nekoliko susreta i međusobnih saradnji po raznim Tarantinovim filmovima ali ovde je verovatno najbolje funkcionisala.

Pozajmljivajući iz toliko različitih tipova filmova, Tarantino je stvorio originalni kolaž ideja i žanrova koji su se neverovatno dobro mešali da bi formirali ubedljivu i uzbudljivu celinu. Stvorio je žarište napetosti prožeto užasom, paranojom, strahom, ali i humorom. Sa svim nijansama i suptilnostima Tarantinove kasnije karijere, „Reservoir Dogs“ i dalje stoji kao šarmantna oda uticaju malih zabavnih bioskopa i snazi prepoznatljivog stila filmskih velikana.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari