Kuga, kolera i korona

Bolest je oduvek bila bitan fenomen – bilo u Manovoj „Smrti u Veneciji“ ili „Čarobnom bregu“, Bokačovom „Dekameronu“ ili Markesovom „Ljubavi u vreme kolere“ – budući da uvek zadire u biološku stranu živog bića čoveka i time se dotiče njegovog centra. On će naprasno postati svestan rizika i limita svoje egzistencije.

On može da se i u tom stanju opasnosti zaljubi (Ašenbah).

To je jedan važan aspekt u „Smrti u Veneciji“, u kome protagonist igra neku vrstu „ruskog ruleta“ sa bolešću i sve polaže na jednu kartu. Demonsko, pandemonsko ovde korelira sa kolerom qua pandemijom.

Mi smo pak mnogo racionalniji, trezveniji u ophođenju sa fenomenom kontaminacije.

U Kamijevom romanu „Kuga“ (La Peste,1947), opisuje protagonist, lekar dr Bernar Rije, kako najpre samo nekoliko pacova, a potom i hiljade građana umiru od kuge u alžirskom lučkom gradu Oranu. Svako se bori sa „crnom smrću“ drugoga – ali će na kraju ona stići svakoga: kako nedužnu decu, tako i bezobzirne ljude.

Sve počinje bezazleno jednog dana u mesecu aprilu četrdesetih godina prošlog veka.

Mesto bivanja je alžirski lučki grad Oran, ružan, monoton, dosadan, sa stanovništvom koje živi svojim uobičajenim životom. Ali dogodiće se da će lekar, dr Rije, na stepeništu u ulazu zgrade naići na crknutog pacova. Ovome najpre nije pridavao poseban značaj. Ali u u toj četvrti su sve učestalije pronalaženi lipsali pacovi, koji su izlazili iz kloaka da krepaju u slivnicima.

Konsijerž u zgradi u kojoj je živeo lekar, dobiće visoku temperaturu, njegovi limfni čvorovi će oteknuti i samo nekoliko dana docnije on će umreti u najtežim mukama.

Sve više i učestalije ljudi pokazuju simptome smrti. Govori se o epidemiji. Rije se savetuje sa svojim kolegama i oni dolaze do fatalne dijagnoze. Onda će nadležni biti o tome obavešteni.

Oran će biti stavljen pod karantin.

„Kuga“ je bila Kamijev prvi veliki literarni uspeh. Pretpostavlja se da je knjiga nakon objavljivanja prodata u šest miliona primeraka.

Ovom temom se Kami još za vreme svog života u Alžiru bavio. Iskustvo u Alžiru pod francuskom opsadom je utkano u ovaj roman. Zaraza, kao i vojna opsada, zadire u sve životne oblasti, takođe i u najprivatnije.

Ona može svakoga u svako vreme da pogodi, kao i gestapo ili panduri maršala Petena. Čovek je sveden na sebe, unazađen i izolovan, te ne može da se ovome odupre, i on zna takođe da ne postoji nikakva nada u pomoć.

Kami je odabrao za svoj roman formu hronike sa najpre anonimnim pripovedačem.

Kuga će na kraju biti pobeđena, vrata grada će biti otvorena, a građani koji su preživeli igraju na trgovima i ulicama.

Na kraju romana će čitaoci saznati da je hronist bio dr Rije. Solidarnost sa drugim građanima ga je, priznaje on, nagnala da sve zapisuje. Kami ovome dodaje da ga je „zapovest čestitog srca“ navela da se stavi na stranu žrtava i građana kojima je bilo zajedničko – ljubav, patnja i egzil.

Kamijeva „Kuga“ je kompendijum racionalnog i racionalističkog ophođenja. Dakle nikakav patetični prodor u delirijum bolesti, već je doktor Rije jedan uzorni primer za kontrolisano, savesno i odgovorno držanje, lišen patosa, nošen principijelnim držanjem.

On je ispunjenje obaveze, odgovornog rada i rizika, o kome on ne govori. I „Smrt u Venciji“ i „Čarobni breg“ su unekoliko privatni događaji. Čak i Kamijeva „Kuga“ se zbiva i koncentriše u okruženju grada Orana.

Ono što mi sada doživljavamo je nešto sasvim drugo. Samo za nekoliko nedelja našli smo se u pandemonskoj situaciji. Ovo je faktički, medijalni i finansijski događaj neslućenih razmera.

On zadire u najdublje slojeve mehanizma naše sakrosanktne privrede. Berze su u tektonskim pomeranjima, akcije u slobodnom padu, mi pak Follower u paničnom konzumu (hamster buying – u sakupljanju kao hrčak).

Otuda bi lektira Kamijeve „Kuge“ mogla biti i didaktično, pragmatično, trezveno i razumom dirigovano držanje u vreme pošasti korone i sećanje na 60-godišnjicu smrti, (4. januara 1960) jednog od najznačajnijih autora 20. veka, koji je još za života postao mit.

On nam je pokazao šta je condition humaine kroz fascinirajuće parabole kao deziluziji o transcendenciji i istorijskoj utopiji.