Kultni fiksni telefon stare Jugoslavije: Želeli su ga svi, ali zbog skupe greške autor nije zaradio ni dinar

Reklo bi se da naši jugoslovenski koreni ostaju zauvek urezani u našem DNK, pa zato svaki put kad vidimo komad baš iz ovog slavnog perioda naše srce ispuni totalna nostalgija. A kako i ne bi? Jugoslavija je imala tako dobar vajb. Kada pomislite na tipični jugoslovenski dom neke dobrostojeće porodice, odmah vam na pamet padne čuveni fiksni telefon „Iskra ETA 80“ na stolu radne sobe.

I nisu baš svi mogli da ga poseduju. Imati ga na radnom stolu u kući ili u kancelariji, bio je znak prestiža. Sa okruglim brojčanikom ili tastaturom, svejedno, najčešće u crvenoj ali i u crnoj, beloj, ljubičastoj, ružičastoj, žutoj, sivoj boji.

100 godina deli „Eta” telefon od prvog telefona Amerikanca Grejama Bela, koji je izazvao senzaciju kada je telefonom razgovarao sa saradnikom u susednoj kancelariji, a nekoliko meseci kasnije sa biroom udaljenim osam kilometara od Bostona. Krajem 1879. u SAD je već bilo oko 26.000 telefonskih korisnika.

Telefon Iskra ETA 80 nastao je 1978. godine

Od trenutka kada se pojavio u slobodnoj prodaji, postao je apsolutni hit. To je bio jedan od predmeta koji je svako želeo da ima, mada ga u početku nije bilo lako kupiti u prodavnici: matična fabrika nije mogla da proizvede onoliki obim koliko se tražio, od Triglava do Vardara, odnosno, na celokupnoj teritoriji tadašnje države Jugoslavije.

Iako je u to vreme i sam telefonski priključak još uvek bio stvar do koje se nije lako dolazilo, ETA 80 je bio ultimativni „hipsteraj“ te davne epohe.

Fascinatnog izgleda, neočekivanog za tadašnje vreme i uslove, ovaj stoni telefon je ubrzo postao i svetski hit: narudžbine su stizale iz Italije, Nemačke, i drugih visokorazvijenih zemalja.

Proizvođen je u fabrici „Iskra” u slovenačkom gradu Kranj i za njegov dizajn Davorin Savnik je dobio mnoge nagrade i priznanja, kako u tadašnjoj državi Jugoslaviji, tako i u inostranstvu, piše Kaldrma.

Interesantan kuriozitet je bila tvrdnja tadašnje italijanske štampe da telefon svojim izgledom podseća na najekskluzivniji automobil fabrike „lamborgini“, famozni model „kauntač“. Neki drugi su tvrdili da telefon ima aerodinamične linije slične nekom borbenom avionu.

Bilo kako bilo, ovaj fantastičan primerak industrijskog dizajna dekade osamdesetih došao je kao izdanak tadašnje slovenačke kreativne „škole“ koja je izrodila još neke kultne predmete koji i danas izazivaju nostalgiju ali i ushićenje skladom, poput legendarnog „crvenog kioska“ K67 koji je dizajnirao Saša Janez Mahtig.

Skupa greška

Ali, u čitavom procesu bila je napravljena i jedna, vrlo skupa greška: zbog tragičnog nepoznavanja procesa zaštite patenta na globalnom nivou od strane matične fabrike „Iskra“, u svetu je u narednim godinama, prema grubim procenama, bilo neovlašćeno napravlјeno oko 300 miliona telefona identičnog dizajna.

Od tolike količine ni Savnik ni kompanija nisu zaradili apsolutno ništa iako je bila reč o ogromnom poslu i još većoj zaradi.

Za utehu je ostalo to što je talenat i vrhunski kvalitet ovog dizajna ostao priznat na drugom nivou: „Iskra ETA 80“ se danas nalazi kao deo stalne postavke prestižnog Muzeja moderne umetnosti u Nјujorku (MoMA), kao i Muzeja moderne umetnosti u Minhenu.

Da je iza Savnika na vreme stao profesionalni menadžment i neko ko je znao pravila igre u ovoj oblasti, jasno je kako bi izgledali njegov život, karijera i finansije u narednim decenijama. Ali, sa druge strane ostaje činjenica da je svojom kreacijom dostigao apsolutni kreativni uspeh i trajno priznanje.

Iz Slovenije u svet

Slovenački i jugoslovenski dizajner i arhitekta Davorin Savnik (1929–2014) rođen je u Kranju u Sloveniji. Studirao je na Fakultetu za građevinarstvo kao i na Muzičkoj akademiji u Ljubljani. Završio je Visoku školu za industrijsko oblikovanje u Češkom Gotvaldovu. Dodatno se usavršavao u Velikoj Britaniji, Italiji i SAD.

U početku karijere aktivno se bavio muzikom. Početkom šezdesetih godina zaposlio se u industriji „Iskra” u Kranju, a početkom sedamdesetih godina radio je kao direktor razvoja dizajna u „Iskra-komercu” u Ljubljani. Posle toga postao je samostalni dizajner. Dizajnirao je audio-vizuelnu i telekomunikacijsku opremu, računarsku opremu, alate i kućne aparate.

Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su: prestižna Prešernova nagrada, najviše priznanje japanskog ministarstva za trgovinu, medalja Velesajma u Brnu i nagrada za dobar dizajn Međunarodnog sajma u Hanoveru. Stekao je međunarodnu reputaciju i o njemu su pisale novine u Japanu, SAD, Velikoj Britaniji, Rusiji…