Kultura kao kreativna industrija – umetnici kao najamni radnici

Oni koji odluče da se bave umetničkim radom u statusu samostalnog umetnika primorani su da svoju ekonomsku održivost ostvaruju na različite načine – oslanjajući se na druge, neumetničke poslove ili na zaposlene partnere – pojašnjava Milan Đorđević, vizuelni umetnik, doktorand kulturne politike i saradnik u nastavi na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ukazujući na probleme sa kojima se „samostalci“ kod nas suočavaju.

Đorđević ističe da permanentna neizvesnost prihodovanja i sve posledice nerešenog pitanja rada u umetnosti (stanovanje, zdravstvena i socijalna zaštita) omogućavaju samo materijalno situiranim pojedincima da se samostalno bave umetnošću.

Dok se, pod pritiskom usmeravanja razvoja kulture ka kreativnim industrijama, status svih ostalih poistovećuje s najamnim radnicima koji svoje veštine plasiraju na tržište industrijske proizvodnje.

Međutim, izlaz iz ove situacije Đorđević vidi u angažovanju samostalnih umetnika kao društvenih delatnika. On, za Danasovu seriju razgovora o statusu ovih kulturnih radnika u Srbiji, predstavlja pomenuti model koji već uveliko postoji u mnogim gradovima Zapada.

Usvajanje modela ovakvog angažovanja donelo bi benefite kako po same umetnike tako i po čitavo društvo, a perspektiva razvoja samostalca kao društvenog delatnika igrala bi važnu ulogu u posredovanju između lokalne samouprave i stanovništva.

Đorđević objašnjava kako veliki broj umetnika u Srbiji polaže nadu u razvoj umetničkog tržišta, pa se često govori o nedovoljnom državnom ulaganju u razvoj tržišnih mehanizama, iako se, kako kaže, sa republičkog nivoa svake godine podstiče rad privatnih galerija, neretko većim iznosom podrške nego javnim ustanovama ili organizacijama civilnog društva.

– Istraživanja galerijskog sistema u Srbiji pokazuju da većina privatnih galerija u Srbiji ne obezbeđuje honorare umetnicima na osnovu izlaganja, niti uspeva da garantuje posredovanje u prodaji što bi umetnicima omogućilo prihodovanje. Budući da su polje savremenih vizuelnih umetnosti i kompetencije umetnika širi od tradicionalnog shvatanja umetnika prema kojem on proizvodi singularne predmete namenjene razmeni na umetničkom tržištu – što je samo jedan od modela uloge umetnika u društvu, kao moguće rešenje, koje može garantovati trajno rešavanje statusa samostalnih umetnika, nameće se definisanje njihovog radnog statusa kao društvenih delatnika – pojašnjava Đorđević.

On smatra da je neophodno raditi na osmišljavanju modela angažovanja samostalnih umetnika kojim se prepoznaje njihov doprinos unapređenju društvenog života, kroz neposredno učešće u procesu društvene kohezije i ostvarivanja vrednosti koje reflektuju javni interes.

– Istraživanja lokalnih kulturnih politika koja su rađena u prethodnim godinama pokazuju da lokalni samostalni umetnici često nisu dovoljno prepoznati ni od strane građana, niti od strane donosilaca odluka – ukazuje Đorđević i dodaje da se, trenutno, u okviru projekta „Ka horizontalnosti u umetnosti“ jedna radna grupa bavi upravo pitanjima društvenog statusa umetnika, osmišljavajući modele angažovanja umetnika koji bi bili izvodljivi u aktuelnim uslovima kulturne politike.

Prema njegovim rečima, to bi mogli biti različiti projekti koji su od društvene važnosti, a u okviru kojih bi mesna zajednica, javne ustanove u kulturi ili drugim oblastima dogovarali program angažovanja umetnika kao medijatora i posrednika između lokalne samouprave i stanovnika, koji pomaže lokalnom stanovništvu da se uključi u procese umetničkog stvaralaštva.

– Uz upoznavanje i konsultaciju sa akterima iz lokalne zajednice umetnik može da elaborira i predloži aktivnosti koje bi se zatim realizovale u saradnji sa lokalnom zajednicom – pojašnjava on.

Kao primer za ovo angažovanje on navodi poslove poput razvoja ideja za uređenje javnih površina – trgova ili javnih zgrada, gde bi umetnik radio u većem timu sa arhitektama, građevinarima i drugim nadležnim licima, kao posrednik između lokalnog stanovništva, stručnjaka i same mesne zajednice.

– Participativnim modelom (community art model) omogućilo bi se veće učešće stanovništva u poslovima oblikovanja javnog prostora i aktivniji odnos građana prema projektima koje mesna zajednica označi kao važne za razvoj grada – ističe on.

Umetnik bi tako mogao bi biti angažovan i na animaciji lokalne kulturne produkcije izvan polja vizuelnih umetnosti (biblioteka, pozorišta, arhiva) ili animaciji kulturne baštine (spomenici, memorijalna mesta), radom na razvoju novih programa.

Zatim, mogao bi biti angažovan i u radu s korisnicima javnih ustanova koje deluju u domenu zdravstvene zaštite i nege (domovi zdravlja, domovi starih lica i sl.).

Đorđević objašnjava da bi se time direktno uticalo na poboljšanje njihove društvene situacije, koja je usled različitih negativnih socioekonomskih faktora danas otežana.

On dodaje da bi korak bliže realizaciji ove mogućnosti bio prenos nadležnosti uplata doprinosa samostalnim umetnicima s lokalnih samouprava na republičke organe, čime bi lokalne samouprave, koje sada mogu, ali i ne moraju da plaćanju doprinose, sredstva namenjena u tu svrhu usmeravale na finansiranje projekata ovog tipa.

– Praksa kulturne politike zapadnoevropskih zemalja sa jakim socijalnim politikama prepoznaje slične modele, koje razvija od sedamdesetih godina prošlog veka i u okviru kojih su testirani razni pristupi definisanja uloge i sprovođenja finansiranja rada umetnika. Takva praksa je postojala i kod nas, u praksi kulturne politike Jugoslavije zasnovane na ideji demokratizacije kulture i razvoja kulturne demokratije, u kojoj je umetnik imao važnu ulogu animatora kulturnih potreba unutar radnog kolektiva ili društvene zajednice – podseća ovaj vizuelni umetnik i dodaje da je zato, u narednom periodu, neophodno raditi na stimulisanju novih instrumenata podrške radu samostalnih umetnika i uticaju na postojeće instrumente finansiranja projekata u kulturi na lokalnom i republičkom nivou, kako bi se uvažili prepoznati problemi samostalnih umetnika.

Prema njegovim rečima, a budući da samo na listi Udruženja likovnih umetnika Srbije ima preko 550 samostalnih umetnika u oko 30 opština širom Srbije, sistemskom podrškom bi se uticalo na više problema – ne samo u vezi sa statusom samostalnih umetnika, već i u pogledu decentralizovanog razvoja kulture, podsticanja kulturnih potreba, ali i učešća građana u kulturnom životu.