Kultura nam je često navala praznine koju treba zabašuriti

…misleći da je prirodno da ono što je moje lično interesovanje uposlim u ovoj priči, jer sam ranije radio dosta Čehova, verujem da u suštini svaki tekst pronađe čoveka sam. Svaki tekst je pismo upućeno na neku adresu, a gde će ta adresa biti, to zavisi od nas – kako ćemo sebe izgraditi i pripremiti za prijem te „pošiljke“. Kad je reč o Čehovu, ja se uvek nadam od njega nekom pismu koje treba da zakuca na moja vrata – kaže u razgovoru za Danas glumac, režiser i pedagog Nebojša Dugalić, koji na večerašnjoj premijeri komada „Tvoja ruka u mojoj“ na Maloj sceni Madlenianuma ima trostruku ulogu – reditelja, dramaturga i scenografa. Ova „komedija po Čehovu“ o ljubavi velikog ruskog pisca i njegove supruge Olge Kniper Čehov, zasnovana je na pismima koja su razmenjivali šest godina tokom česte razdvojenosti zbog njegovog narušenog zdravlja i njene pozorišne karijere.

Kažete da je ova predstava drugačije iskustvo od svih Vaših dosadašnjih bavljenja Čehovom kroz dramaturgiju, režiju i glumu, zato što sada ulazite u svet piščeve intime. Da li Vas je i čime Čehov u tom prostoru iznenadio?

– Pa jeste. Bilo mi jako značajno što sam ga sa nekih bitnih tačaka osvetlio kao ličnost. Znao sam odranije za njegov odlazak na Sahalin – praktično sam kraj sveta i mesto progonstva nekih osuđenika koje je lečio. Pošto je bio lekar, mislio sam da je to bio deo njegovog profesionalnog rada na koji ga je poslala neka državna institucija. Međutim, on je na Sahalin otišao samoinicijativno i to u trenutku svoje najveće literarne slave. Potrošio je sav svoj novac, koji je dobio od izdavača za objavljivanje svojih sabranih dela, na lekove i lečenje ljudi. Kad je sve potrošio, tamo je napisao knjigu o geologiji Sahalina. Bavio se nekim neverovatnim stvarima. To su dragoceni podaci zato što tek iz te pozicije razumete ceo Čehovljev spisateljski opseg i zahvat – tu vrstu uranjanja u čovekovu psihu i dušu.

* Šta je to što je specifično u vezama između pisaca i glumica – Čehov i Olga Kniper nisu jedini takav par u pozorišnom i umetničkom svetu?

– To je bio prirodni susret dva talenta, dva potencijala, jer to što je on pisao, video je u njoj kao otelotvorenje, čak u ovom tekstu kaže: „Ti si moj tumač…“. On je, kako sam govori, napisao neke likove baš za nju i to je poseban prostor inspiracije u kome su jedno drugom bili višestruki životni podsticaj – i u stvaralačkom i u ličnom smislu. On je umeo da je smiri. Ona je, pak, bila sklona naglim promenama osećanja i stanja, odnosa prema životu, stvarnosti, a on je nekako imao snagu da je primiri u tim njenim jarkim bojama. Meni je, iako su spolja gledano oni bili istovremeno i neverovatno različiti kao karakteri, bilo nečeg paradoksalno kompatibilnog u njihovim prirodama. To je ono što je ovde najzanimljivije, kao i inače kod Čehova – to je bavljenje paradoksima čoveka i svim onim neizrecivim, neuhvatljivim što upliće ljudske sudbine jedne s drugim.

Da li je ova predstava u neku ruku i povratak Olge Kniper iz zaborava, mada je nadživela Čehova više od pola veka i bila uspešna i velika glumica?

– Ona je po mnogo čemu bila značajna. To je bilo vreme velikih previranja u pozorištu, uspostavljen je sasvim nov pristup glumi. Stanislavski je napisao taj svoj čuveni sistem koji predstavlja prvi sistematski pristup glumačkom umeću. Olga je bila član i neka vrsta suosnivača Moskovskog hudoženstvenog teatra koji su pokrenuli Vladimir Nemirovič Dančenko, Stanislavski i drugi. To je bilo vreme u kome se dogodilo mnogo pomaka na polju izražajnosti glumačke umetnosti i u kome su se rađale i smenjivale revolucionarne umetničke ideje. Ona je dosta dugo živela posle Čehova – umrla je 1959, a on 1904. godine. Rusi je baš nisu mnogo voleli, ispredale su se razne priče o njoj, ali ova naša priča tretira taj poslednji period Čehovljevog života i njihovu nezaboravnu ljubav – sve ono što je stalo u ta pisma, u to njihovo nedostajanje, svi oni međusobni podsticaji, nade koje su jedno u drugom budili, oštrine, muke, stradanja, ljubavi, sve što je stalo u tih šest godina.

Čuveni Konstantin Stanislavski je u neku ruku „treći čovek“ u pismima koje Čehov i Olga razmenjuju. Sam Čehov iznosi primedbe na način na koji se njegovi komadi igraju. Koliko je sve to Vama bilo putokaz u režiji ove predstave?

– Meni je Čehov oduvek blizak na onaj način na koji je on sam zahtevao da se njegovo delo tretira. On je celog života maštao o tome da napiše vodvilj, jer ga je ta komičnost čovekovog postojanja uvek intrigirala i koliko god njegove pripovetke i drame delovale kao zaista neuporedivi spomenici melanholije, on je zapravo uvek u svemu što je pisao čuvao taj paradoks istovremene komičnosti stradanja, melanholičnosti i tuge. On je to nekako držao jedno pored drugog, kao da je sve vreme osvetljavao jedno drugim. On tu komičnost čovekovog postojanja ne vidi iz perspektive lične duhovitosti, nego smatra da je samo čovekovo postojanje, čak i onda kad je najtužnije i najstradalnije, uvek začinjeno nečim groteskno humornim. Kao da uvek taj život humorom brani, o čemu u predstavi govori čak i opis njegove sahrane – na vagonu voza u kome dovoze u Moskvu kovčeg jednog od najvećih pisaca svih vremena piše „Sveže ostrige“, onda jedna grupa odlazi za nekom drugom povorkom na ispraćaj nekog generala misleći da je to Čehov, ne znajući da su promašili sahranu. To je ono što je Čehov video u životu – taj ironičan otklon. On je jedan od retkih koji je to tako blistavo uspevao da uvidi u onome što je pisao.

Da li danas nedostaje takav pristup životu?

– Nama generalno nedostaje ta vrsta širine. Čehov je istovremeno jako voleo ljude i bio veoma požrtvovan prema njima, ali se i jako ljutio na njih kad bi se ponašali kao izdajnici svoje čovečnosti i kad god bi se račundžijski ponašali prema životu. On je čak i sa mnogim prijateljima prekidao odnose zato što su izdali svoju čovečnost u onom što je on smatrao najvažnijim, a to je neposrednost odnosa prema drugome. Mislim da ta vrsta čehovljevskog uvida nama generalno nedostaje u svakom vremenu. Nedostajala je i tom vremenu u kome je on pisao. Štaviše, on je pisao baš zbog toga što ljudi nisu stvari gledali tako kako je on video, a on nas zapravo uči kako da bolje razumemo jedni druge i kako možemo da se ljutimo na druge, a da ih istovremeno volimo, znajući da je u svakom čoveku potencijal istih mogućnosti i za dobro i za zlo.

Ova predstava počinje svoj repertoarski život neposredno pred Svetski dan pozorišta, povodom kog je prošle godine ruski reditelj Anatolij Vasiljev pokrenuo pitanje „da li nam je pozorište potrebno u vremenu kad je stvarni život preuzeo sve, pa i pozorišnu scenu“. Šta Vi kažete na to?

– Život uvek prevazilazi i pozorište i nas kao ljudska bića, ali tu nije reč samo o pozorištu, nego o čovekovoj potrebi da sebe artikuliše, izrazi, dopre do nekog. To je ono što je neugasivo u čoveku, bez čega on naprosto ne bi bio čovek. Pozorište je medij u kome ta pojava čovekove komunikativne kreativnosti ima najširi prostor, budući da se tu na mnogo planova komunicira. Mislim da ta potreba za uprizorenjem vlastitog života nikad neće zamreti u čoveku. Sećam se priče nekih prijatelja iz vremena opsade Sarajeva. Govorili su mi da su u podrumima, pod bombama i opsadom pravili predstave. Ako se tada to mora, onda će, zapravo, morati uvek.

Da li treba čekati Svetski dan pozorišta da bi se pričalo o stanju u njemu i kulturi ili to treba da bude svakodnevna tema?

– To treba otvarati stalno, ali je to osetljiva tema jer se moraju otvoriti mnoga važna pitanja zato što ja ne verujem da je svaka kultura dobra. Ima raznih kultura. Ima kultura koje su nanele ogromnu štetu čovečanstvu. Kultura je, s jedne strane, simptom duha vremena – njen produkt i pojava. Ovo vreme je, nažalost, prepuno raznih praznina i onda je i kultura vrlo često takva – navala praznine koju treba zabašuriti i nekako na nivou iskaza opravdati. S druge strane, kakva nam kultura treba – to se nikad ne zna. Duboko verujem da nam treba ona kultura koja će nametnuti meru čovečnosti, ne u nekom moralističkom i ideološkom smislu, nego pre svega u čehovljevskom smislu – ne kao paradigma neke ideologije ili nečeg programskog, već kao poziv na širinu i dubinu uvida. Hajdeger je na jednom mestu u čuvenom tekstu „Doba slike sveta“ napisao briljantnu misao da je „mišljenje hrabrost da se najsumnjivijim učine svoje vlastite pozicije i smisao vlastitih ciljeva“. Ta hrabrost da preispitamo i učinimo najsumnjivijim ono mesto na kome mislimo da najčvršće stojimo, jeste neki kriterijum za to kakva nam kultura treba. Za to treba užasno mnogo snage kakvu su imali retki. Mogao ju je imati jedan Čehov, koji je umeo i znao da u vreme najveće slave sve ostavi i ode da leči zatvorenike na Sahalinu. Da li je na to neko od nas spreman, da li je spreman na žrtvu koju će prineti zarad takvog jednog svedočenja?

Kako smo raspisani unutar sebe

Predstava oživljava danas zanemarenu instituciju pisanja pisama. Zbog čega smo zaboravili da pišemo čak i onima koje volimo?

– Ovo vreme je donelo drugu vrstu komunikacije, ali ja mislim da je ovo sve, čitav život čovekov jedno pismo koje se utiskuje, makar i nevidljivo u naše tkivo. Svi mi čitavog života stižemo na neku adresu time kako smo raspisani unutar sebe, kako nam se neko raspisao po našoj vlastitoj koži i zbog toga mislim da samu suštinu pisma niko nikada neće moći da poništi.

Suština i prinuda

Predstava „Tvoja ruka u mojoj“ usred ludila i cirkusa predizborne predsedničke kampanje u Srbiji uvodi gledaoca u potpuno drugu dimenziju. Nebojša Dugalić kaže da „to jesu naši stalni kontrasti i nesrazmere između onog šta je čovek po svojoj suštini, i života na kakav je prinuđen“.

– To je, nažalost, tako, ali stvarno verujem da je moguće odupirati se toj dnevnosti politike i shvatiti da je svaka politika zaista dnevna i da joj je toliko i trajanje, a da u čoveku postoji nešto mnogo trajnije i temeljnije od onoga u šta bi politika da nas uveri. Dok ne pođemo odatle i ne počnemo sebe da gradimo, nikakva politika nas neće promeniti niti će se bilo šta promeniti, ako mi ostanemo isti – smatra Dugalić.

Izložbe u Beogradu i Gračanici povodom 13. godišnjice martovskog pogroma
Naslikaj mi Prizren

– Povodom obeležavanja 13. godišnjice martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji u Beogradu i Gračanici danas će biti otvorene izložbe, čija je glavna tema Prizren, koji je najteže stradao u napadima na Srbe i SPC 2004. na KiM. U kripti Spomen hrama Svetog Save na Vračaru biće otvorena izložba kopija fresaka i predstavljena knjiga istoričara umetnosti Roksande Timotijević „Starine Prizrena“. Organizatori su Svetosavski hram i Narodni muzej u Beogradu. O izložbi, koju bi trebalo da otvori patrijarh srpski Irinej, govoriće direktor Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković, a o knjizi „Starine Prizrena“ Bojan Popović iz Narodnog muzeja, rektor Prizrenske bogoslovije protojerej-stravrofor Milutin Timotijević i autor Roksanda Timotijević.
U Domu kulture Gračanica u podne se otvara izložba radova „Naslikaj mi Prizren“ sa likovne kolonije „Jesen u Prizrenu“, koja je održana krajem 2016. u manastiru Sveti arhangeli kod Prizrena, zadužbini cara Dušana. Na koloniji su učestvovali slikari: Predrag Dragović, Marko Višić, Milica Kostić, LJubinka Adamović Aksentijević, Novak Novaković, Nebojša Bradić i Jovana Denić. Posle otvaranja izložbe u Velikoj sali Doma kulture održaće se Akademija posvećena 17. martu 2004. pod nazivom „Da se ne zaboravi“ u organizaciji Udruženja porodica kosovsko-metohijskih stradalnika. U martovskom pogromu ubijeno je osam Srba i 19 Albanaca, koji su stradali u sukobu s međunarodnim policijskim i vojnim snagama, povređeno 954 Srba, Albanaca i pripadnika Misije UN na KiM, uništeno 800 srpskih kuća i 35 crkava i manastira SPC. J. T.