Kultura se ne pominje čak ni u predizbodnim kampanjama

Imali smo kvalitetnu ponudu premijera, koncerata, izložbi, kao i gostovanja vrhunskih pozorišta i umetnika iz inostranstva. Danas je Beograd van granica poznat po ugostiteljskim objektima, novokomponovanoj muzici i novogodišnjim koncertima finansiranim iz gradskog budžeta za kulturu.

U ovoj godini većina beogradskih pozorišta imaće još manje premijera, a neka neće imati ni dovoljno sredstava za normalno funkcionisanje zgrade.

Naš Zakon o kulturi nemoćan je i nedostatan. Nužno je donošenje zakona o pozorištu koji bi omogućio, pre svega: prilagođavanje postojećih propisa specifičnostima pozorišne delatnosti, prelazak umetnika na sistem ugovora, promenu načina izbora rukovodilaca u ustanovama kulture…

Naša vlast, kako sadašnja tako i prethodne ne pominje kulturu čak ni u predizbornim kampanjama. NJihovom nebrigom pozorišni život Srbije ozbiljno je doveden u pitanje. Dešava se komercijalizacija repertoara kao posledica pritiska da pozorišta budu izložena zakonima tržišta, zbog lošeg materijalnog stanja infrastruktura se ne obnavlja, a nemoguće je zaposliti nove ljude na upražnjena mesta.

Uprkos postojanju kulturne strategije i Zakona o kulturi, nije regulisan način funkcionisanja pozorišta kao složenog mehanizma. Pozorišta su prinuđena da proizvode jeftine, komercijalno isplative predstave, sa malim brojem učesnika, sa najjednostavnijim dekorom, jeftinim kostimima, a često i sa jeftinim autorima.

U takvim okolnostima sve manje je pozorišta koja se usuđuju da na scenu postave dela domaće i strane dramske klasike, ali i da mladim dramskim piscima, rediteljima, primenjenim umetnicima, kompozitorima i glumcima obezbede scenu na kojoj će se dostojno predstaviti javnosti. A bez mladih autora, novih ideja i energije, kao i prava na grešku: bez rizika i smelosti pozorišna umetnost osuđena je na odumiranje.

U Zakonu o kulturi nigde ne stoji izričita zabrana promene namene objekata kulture. U toku je zakulisno izdavanje ovih prostora za kafiće, butike, cvećare, knjižare, parfimerije i slično. Mnogi domovi kulture su zaključani ili su delimično promenili namenu, a institucije kulture nisu samo pozorišta, muzeji, koncertne dvorane, galerije i biblioteke već i tvrđave, letnje pozornice, parkovi, obale i sve one ambijentalne celine koje su bile ili mogu postati mesto umetničkog zbivanja. Proces rasprodaje i izdavanja kulturnih dobara potrebno je zakonski sankcionisati i vratiti im njihovu osnovnu namenu.

Pozorište je najsloženiji, najcelovitiji i najefikasniji način za reprezentaciju države na međunarodnom planu, njene kulturne tradicije, jezika i identiteta. Bez zgrade Opere, koncertne dvorane, Muzeja grada Beograda, bez novih pozorišta i galerija ne možemo se sa pravom osećati delom Evrope.

Oni koji danas u Srbiji donose političke odluke trebalo bi da omoguće adekvatne uslove za normalan život i razvoj pozorišne umetnosti, da konkretnim merama, sistemski zaštite rad najznačajnijih teatarskih umetnika, od kojih se sa pravom očekuje da stvaraju dela koja će na domaćoj sceni i na međunarodnom planu, potvrditi autentičnost i kvalitet srpskog pozorišta.