Kultura ugrožava ljude na vlasti

Simović je jedan od savremenih srpskih autora čija se dela prevode na svetske jezike, drame igraju širom sveta, a analitični i mudri glas iznad svega poštuje.

“Tanesi” je objavio dve Simovićeve knjige, prva je „Do Oba i Huangpua“, koja sadrži dva putopisa posle boravka Simovića u Rusiji i Kini, dok druga knjiga, pod naslovom „Žabe u redu pred potkivačnicom“ predstavlja izbor intervjua koje je pisac dao našim uglednim novinarima, i tekstove kojim se, kako kaže izdavač, naš poznati pisac oglašava o neknjiževnim, o političkim i društvenim temama, a koji predstavljaju “jedinstven i nedeljiv angažman koji se istovremeno odvija na nekoliko planova”.

Ovo delo je nastavak prethodnog Simovićevog podužeg dnevnika u vidu nekoliko knjiga, od prve, „Kovačnice na Čakovini“, preko „Galopa na puževima“, „Novog galopa na puževima“, „Gusaka u magli“, „Obećane zemlje“ i ”Titanika” u akvarijumu. U jednoj od njih, u ”Titaniku”… autor je sam, u vidu napomena, napisao da su te “knjige ispunjene najrazličitijim oblicima: razgovorima, esejima, člancima, pismima, dnevničkim beleškama, nekrolozima, besedama, govorima na demonstracijama i protestnim skupovima, zapisima i komentarima, o nizu najaktuelnijih političkih tema i događaja: o okolnostima u kojima je došlo do ratova devedesetih, o raspadu Jugoslavije u tim ratovima, o NATO bombardovanju, o Kosovu, o odnosima Srbije i Crne Gore, o transformaciji komunista u nacionaliste i radikala u naprednjake, o borbi protiv rata, protiv Miloševićevog režima, o borbi za demokratske promene, koja je kulminirala 5. oktobra, a pogotovu posle ubistva Zorana Đinđića…”

Sve ove knjige mogu se čitati kao dnevnik našeg vremena, od 2. aprila 1981, do ove najnovije, „Žabe u redu pred potkivačnicom“, koja donosi tekstove od 24. novembra 2013. do 12. jula 2016.
Savremeno da savremenije ne može biti, reći će čitaoci koji će u ovom Simovićevom delu naći, i u intervjuima i drugoj vrsti tekstova, podrobnu analizu, dijagnozu, ocenu društvenopolitičke i kulturne scene u čijim se okvirima odvija naš život. Tako ćete u ovoj knjizi čitati Simovićeve stavove, žešće nego ranije, o našem malom akvarijumu čijim smo stranicama omeđeni, o Domanoviću koji nas ničemu nije naučio, o „Kremanskom svedočanstvu“, o tome da li (i zašto) sami sebi najveći neprijatelji, o državi u invalidskim kolicima, „Beogradu na vodi“ i fantomkama u Savamali…

A, otkuda takva široka interesovanja?

– Ti događaji, koji nisu ni mirni ni lepi, ovo su moji eufemizmi, privlače moju pažnju poslednjih trideset godina. Počelo je sa zbivanjima u 80-im godinama, a kad su došle 90-e, čovek nije mogao ćutke da prelazi preko toga. U ovoj knjizi su ne samo tekstovi na političke i društvene teme. U njima ja govorim i o ličnostima koje sam poznavao, o Petru Kralju, Ružici Sokić, Miri Trailović, o dramskim piscima. Negde su intervjui, negde, na žalost, nekrolozi, ali sve se to slaže, po mom osećanju, u jednu kompaktnu široku sliku gde mirno mogu da stoje i pisci, i glumci, i sadašnji događaji. Pisao sam sve te tekstove iz najličnije potrebe koja može da bude emotivna, moralna, ali ni u jednom trenutku politička. Ili, kako sam jednom rekao, “U poeziji može da ima toliko politike, koliko u politici može da ima tragedije”.

Iako smo navikli da Simović, kao retko koji naš pisac, svojim delima daje neobične i vrlo privlačne naslove, ovaj novi, „Žabe u redu pred potkivačnicom“ još jedan je u nizu onih dnevničkih koji jasno pokazuju stavove pisca. Ipak, nije zgoreg pitati za preciznije objašnjenje…

– Prilikom rada na ovoj knjizi, naknadno sam u nju uneo moto, srpsku narodnu poslovicu „VidŽla žaba da se konji kuju, pa i ona digla nogu“. NJime govorim o onima koji se javno zaljubljuju u naše političare, i našim političarima koji im na to javno iskazivanje ljubavi uzvraćaju visokim položajima bez obzira na njihovu stručnost. Nekompetentni ljudi koji tako dolaze na važna mesta, u velikom i sve većem redu stoje pred potkivačnicom da bi i oni dobili status konja. Ne zvuči lepo i prijatno, ali je tako – reči su LJubomira Simovića.

O tome kako komentariše stanje u kulturi, ovaj veliki pisac konstatuje da je ovo vreme gore za kulturu jer je jednostavno – ignoriše. Svoj stav potkrepljuje slučajem „Beograda na vodi“, projektu o kojem su negativno mišljenje kroz niz argumentovanih tekstova dali naši najpoznatiji stručnjaci.
– I sam sam se „Beogradom na vodi“ mnogo bavio. Ali ljudi iz vlasti ni na jedan od tih bezbrojnih tekstova nisu reagovali, na taj način ignorišući kulturu. Praveći se tako kao da ništa ne postoji, oni na kraju neutrališu svu tu kritičku kulturu. Ali time, istovremeno, pokazujući koliko ih ona ugrožava.

 

Putopis “Do Oba i Huangpua“

Svu opčinjenost rekama o kojima piše u svome putopisu <I>Do Oba i Huangpua<I>, i koje objedinjuju vreme i mesta u kojima je bio, LJubomir Simović objašnjava sećanjem iz detinjstva na reku Đetinu, pored koje je u Užicu odrastao. Ob, Volga, Neva, Huangpu… sve su te reke pune istorije i impresioniraju svojom veličinom.
– I ovde, u Beogradu, svakog dana sam na Dunavu, ta je reka toliko sadržajna i kad god čovek na nju pomisli ne može a da ne razmišlja o svim kulturama i civilizacijama od neolita pa nadalje koje su nastajale i razvijale se na njenim obalama. To vreme, od neolita do danas, poredim sa savremenim čovekom. A to poređenje ide najčešće u korist neolitskog čoveka – kaže Simović.