Paralelni univerzum kulture, umetnosti i zabave

Kulturna institucija „Das Kaffeehaus“ je više nego mesto u kome se pije kafa.

Upravo ovoj „instituciji“ Kristijan Brandšteter posvetio je knjigu „Bečki kafe“.

U tri stoleća od njihovog nastanka u kafeima se razvijaju umetnost i kreativnost, nove književne škole i pravci imaju svoje začetke, revolucionarni pravci u slikarstvu, muzici i arhitekturi upravo su u njima inicirani.

Ovo luksuzno izdanje sa mnogim dosad neobjavljenim fotografijama, bakrorezima i originalnim dokumentima priseća se zlatnih dana „kultur kafea“.

Svejedno da li kod „Havelke“, „Grinštajdla“ ili „Centrala“ – jedna od karakteristika bečkih kafea jeste da ste u svakom od njih mogli da sretnete određene stalne goste.

Ono što je danas Instagram, Tinder ili E-Paper, to je nekada bio bilijarski sto, separe za igru karata ili šaha, kao i čitanje štampe.

Gutanje najnovijih vesti iz dnevne štampe svedoči o epohi kada su ljudi jurili vesti a ne kao danas kad vesti obasipaju ljude.

Kad je jermenski trgovac Jovan Diodato 1685. prvi otvorio Kaffeehaus u Beču, kafa napitak je ubrzo ušao u gradski kulturni život.

Kristijan Brandšteter nudi nam istorijski pogled unatrag i odaje priznanje toj kulturnoj instituciji par ekselans.

Kaffeehaus je utočište, tačka susretanja, prostor za razmenu, usporavanje vremena, čitanje, igru, zadovoljstvo i uživanje u jelima i pićima.

To je ujedno i ogledalo svog vremena i mikroistorija urbanog života.

Priloge za ovu knjigu su pisali između ostalih: Doris Kneht, Erih Bernard, Joakim Ridl, Herbert Lakner.

Ti prilozi se dotiču i politike, tehnike, umetnosti i kulture, recimo kad se 1920-ih godina pojavio radio i džez počeo da prodire u „oaze filozofiranja“, što je izazvalo talase otpora gostiju kojoj ova plima buke nije odgovarala.

Ili poglavlje o jevrejskim vlasnicima kafea koji su počev od 1938. pod pritiskom nacionalsocijalista bili prisiljeni na egzil.

Istorija bečkih kafea je predstavljena u svim njenim usponima i padovima.

Ali ova istorija je pre svega istorija muškaraca – od kasira i nevidljivog personala u kuhinji, ženama je ulazak u kafee bio zabranjen do 1840.

Duži prilozi u knjizi su propraćeni kraćim anegdotama i mnogobrojnim ilustracijama.

Neke su prvi put objavljene, što u trenutnoj izolaciji, odnosno propisanom karantinu, čini dobrodošlo sećanje na ovu staru poznanicu.

Većina bečkih kafea je sagrađena između 1850. i 1900. u stilu istoricizma, što podrazumeva da su bili obilato ukrašeni.

Njihovi graditelji su bili poznate arhitekte kao što je Adolf Los.

Njegov slavni „Kafe Muzeum“ bio je puristički jednostavno uređen kao suprotnost dominirajućem bombastičnom stilu.

Njegov funkcionalizam je postao revolucionaran i lokal se ubrzo razvio u mesto susreta umetničke grupe Bečke secesije okupljene oko Gustava Klimta.

Ovo je unekoliko paradoksalno, budući da je Los bio deklarativni protivnik secesionista, prezirući njihov opuletni stil.

Evo taksativno i nekoliko osnovnih tipoloških pojmova karakterističnih za sve kafee.

Sto za biljar: ovaj predmet je bio važan sastavni deo kulture kafea.

Stolovi za igru bilijara su bili postavljeni u prostorijama sa velikim prozorima da bi se dobro videli sa ulice.

Stolovi su bili klasične zelene boje, dok ih je arhitekta Adolf Los u „Kafe Muzeumu“ presvukao crvenom čojom.

„Kafe Central“ je na kraju stoleća bio značajno mesto književnih susreta na legendarnoj adresi Herengase. Pisac Alfred Polgar je razvio teoriju da „Central“ nije naprosto kafehauz, već jedan „veltanšaung“, čija se suština sastoji u tome da se na svet uopšte ne gleda.

Jednom je tvrdio: „U kafeima sede ljudi koji žele da budu sami, ali im je za to potrebno društvo“.

Pesnici i mislioci – takva tradicija literarnih kafea počinje sa kafreom „Grainštsjdl“ 1880. da bi već 1897. pod svojim svodovima sabirao najvažnije književnike Beča poput Artura Šniclera i Huga fon Hofmanstala.

Jedan mlađi posetilac bio je i Karl Kraus, koji je pamfletom kao samizdatom „Demolirana kultura“ parodirao društvo bečkih književnika.

„Jela sa jajima“: Austrijanci vole jela sa jajima u svim varijacijama.

Tipično za bečke kafee su dva poširana jajeta u čaši.

Njihova prednost je u činjenici da su već oljuštena.

Jedna od daljih posebnosti je uvijena šunka ispunjena majonezom kao kalorijska bomba.

„Havelka“: posle Drugog svetskog rata kafehauz „Havelka“ se razvio u duhovni centar.

Neki su ga smatrali svojim univerzitetom kao što je pisac Hajmito Doderer ili Fridirih Torberg.

Elias Kaneti je svaki put dolazeći iz Ciriha sedeo kod „Havelke“.

Od 70-ih godina turisti su počeli da osvajaju prostor ovog kafea, te su književnici migrirali, našavši drugde utočište.

Tomas Bernhard je imao svoj stalni sto u kafeu „Breunerhof“.

Status kulturne institucije zvane Bečki kafe Unesko je 2011. proglasio „nematerijalnim kulturnim dobrom“.

Pre Prvog svetskog rata na bečkom Ringštrase postojalo 27 kafea, danas se mogu nabrojati na prste jedne ruke, ali se i dalje drže kao neosvojivi bastioni i simboli visoke kafe-kulture.

Kapuciner: bečki kafei su imali preko 20 varijacija kafe po izboru – od melanž do kapucinera, sa mokom, obilatom krunom od krema.

Danas je u Beču trijumfalni pohod italijanskog kapućina okončan, te je i on domesticiran.

Svetlost: do 19. veka su kafei bili tamna mesta igre kao društvene zabave, da bi od 1820. bili osvetljeni.

Veliki prozori i velika ogledala čine specifičnu svetlost kafea.

Utisak velikodušnosti koja u toj atmosferi nastaje pojačavaju visoke tavanice sa polilejima.

Mermerni sto i Tonet-stolice: on je karakteristična odlika kafea kao i „oberkelner“ kao centralna figura koja ne servira, već kasira i nadgleda pomoćne kelnere, takozvane piccolos.

Njegova naklonost je odlučujuća da bi se stekao status „postojanog gosta“ i da biste dobili određeni sto.

Razume se da je velikodušna napojnica u ovom procesu odlučujući korak.

Ovih meseci, pod parališućom pandemijom korone, kada se kafa pije iz plastičnih ili kartoniranih čaša, ovakve knjige pričinjavaju posebnu radost i jačaju nostalgiju, jer nas podsećaju na trovekovnu tradiciju, sjaj i slavu institucije koja je postala prvorazredno kulturno dobro.