Kurt

Kroz mrak se nazirala pogrbljena Kurtova prilika nadvijena nad šesnaestogodišnjom devojčicom.

Kriknuvši, Snežana je uspela da se izmigolji iz njegovog stiska i da pobegne u najudaljeniji ugao.

Tada je Hana uletela u sobu i upalila svetlo.

Ugledala je svog muža, golog, kako sedi na ivici praznog dečjeg kreveta u koji je, samo koji sat ranije, smestila svoju pospanu sestričinu, malaksalu od trosatnog putovanja vozom iz Salcburga.

Kurt je iskoristio priliku da šmugne dok je njegova supruga u panici prilazila krevecu u kom je spavala Mihaela.

Hana je vrištala: „Svinjo jedna! Svinjo!”

Pre nego što će se začuti zaglušujući tresak teških tapaciranih vrata, Kurt je doviknuo: „Nisam svinja, ja sam pauk. Pauk!”

Naglo probuđena tom strkom i urlicima, Mihaela se rasplakala.

Majka ju je umirivala: „Jadno moje dete, izbacićemo mi Kurta iz kuće zauvek.“

Kad su napokon izašle iz sobe, Snežana je ugasila svetlo, ali više nije mogla da zaspi.

Prišla je prozoru i razgrnula zavese.

Napolju su još uvek gorela ulična svetla.

Pomislila je na ulickanog i štrkljastog Kurta, agenta prodaje životnog osiguranja.

Onaj njegov izveštačen način na koji je pripaljivao cigaretu na muštikli, pio dedinu mokrinsku rakiju od dunje iz čaša za martini i brisao naočari svilenom maramicom sada joj je delovao kao mračna pretnja koju je trebalo da prepozna na vreme.

Užasnuta, Snežana poskoči.

Pauk veoma dugih i tankih nogu spuštao se niz prozorsko okno.

Ubrzo se pribrala i stala da posmatra strašnog insekta kako lagano klizi niz nit koja se presijavala na jutarnjem svetlu.

Učinilo joj se da ponovo čuje zlokobno šaputanje: „Ja sam pauk!”

Pomislila je: „Ako si to ti, Kurte, daćeš mi neki znak, počećeš da se penješ. Penji se!”

Pauk je zastao.

Zatim je počeo da se klati.

„Penji se, polako, polako, polako…”

Tada je u sobu ušla Hana.

Skinula je papuču.

Staklo se zatreslo od jačine njenog udarca.

„Grozim se te gamadi”, promucala je, s graškama znoja na bledom čelu.

Dugačke paukove noge koprcale su se odvojeno od predatorovog spljeskanog sivog tela.

Snežani su izgledale tako jadne i nemoćne.

Bez bojazni, pritiskala ih je vrhom kažiprsta.

Uživala je u tome.

„Umri, Kurte, umri”, omaklo joj se.

„Obuci se. Idemo na Vestbanhof. Voz polazi za sat i po.”

Devojčica je odmah počela da se pakuje.

Na peronu, Hana se rasplakala: „Obećaj mi da nećeš nikome reći šta je Kurt pokušao noćas da ti uradi. Obećaj!”

Tek da bi umirila tetku, Snežana je rekla: „U redu” i, pre nego što je ušla u voz, podigla je nasmejanu Mihaelu iz kolica, poljubila je u prćasti nosić i s njom u naručju zaplesala valcer pevušeći:

Jedan mali pauk

na krov se popeo,

počela je kiša

u oluk upao,

granulo je sunce

i sve osušilo,

pa se mali pauk

opet popeo…

Autor je pripovedač i romansijer.

Specijalno za Arhipelag magazin, iz rukopisa priča u nastajanju „Crna Anđelija“