KVISLING IZ GROČANSKOG SOKAKA

Diskretni Šarm istorijskih sofizama

Zamislite da se danas na repertoaru nekog eminentnog francuskog ili norveškog pozorišta nalazi komad „Maršal Peten, heroj Francuske“ ili „Vidkun Kvisling: prava priča“. Nemoguće? Slažem se, ukoliko komad nije groteska, farsa ili najljuća politička satira. Da podsetimo: Peten i Kvisling su vodili kolaboracionističke režime, rasističke, totalitarne i antidemokratske, okrenute progonu svih koji su bili protiv nacističke okupacije. Na teritorijama Kvislingove Norveške i Petenove „višijevske“ Francuske važili su zakoni protiv Jevreja i Roma, a lokalne policije su ih temeljno sprovodile. I danas se postavlja pitanje koliko bi ljudi preživelo rat da satelitske vlasti evropskih zemalja nisu izručivale Hitleru svoje rasno i ideološki nepoželjne sugrađane.
Ako mislite da se tako nešto nikad nije dogodilo u Srbiji, grešite. Sve što je važilo za vlade ovih zemalja važilo je i za onu đenerala Milana Nedića. Komad Siniše Kovačevića, nazvan po ovom „srpskom Petenu“, vratiće vas ravno u krvavu prošlost kad su se sile sudarale na Balkanu, a od njihovih udaraca i plemenskih „raskusuravanja“ stradale stotine hiljada ljudi. Ne govorim samo o Drugom svetskom ratu već i o njegovoj nesrećnoj reprizi oličenoj u nizu ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, te (za sada) završenih NATO bombardovanjem ex-SRJ 1999. godine.
Jedna od osnovnih tema nacionalno zaumnih studenata istorije (i na nesreću ne samo njih) kad popiju koju više je: „Da li je trebalo ili ne potpisati pakt sa Silama osovine i, samim tim, da li smo mogli da izbegnemo Drugi svetski rat ili nam spasa nije bilo?“ Pitanje koje proishodi iz ovog je, naravno: „Ko je bio u pravu, general Simović ili knez Pavle?“, tj. „Da li su bile u pravu četničke i partizanske hrabriše koje su s leđa upucavale nemačkog mlekadžiju što je rezultiralo sa stotinu streljanih Srba ili njihov protivnik, đeneral Milan Nedić, koji je gledao da suzbije gerilu i sačuva narod od odmazde?“. Ako bi ovako sugestivno pitanje proširili na izvesnog Ljotića i njegov Zbor, neobavešteni sagovornik bi se složio da su i on i Nedić uradili pravu stvar i nesvesno postao fašista.
Istorijski sofizam, od kojeg boluju generacije nacionalno zatrovanih intelektualaca, može da se tako tera do u beskraj. Na kraju ćemo zaključiti da Hitler nije ni bio tako loš čovek (pogledajte samo šta je Hamsun napisao o njemu u Na zaraslim stazama!), pravi nemački patriota, kavalir, ljubitelj lepih žena, dece (zlatokose, naravno) i životinja, a k tome i vegetarijanac. Ali, šta ako bi nekom „Srbendi“, zatrovanom ovakvim postavkama, rekli ekstremni desničarski sofizam koji dolazi iz Hrvatske: „Pavelić je možda stvorio satelitsku i fašističku državu ogrezlu u genocidu, ali je ona bila odraz tisućljetnih težnji hrvatskog naroda“.
Biografija bez veselja

Zapravo, ako zagrebete malo površinu videćete da srpski ekstremisti najviše cene hrvatske i obrnuto, jer su „dosledni“, a mržnju okreću prema drugim nacijama i svemu što ne deli iste stavove. Tako u Kovačevićevom komadu general (đeneral je još samo sad) Nedić, prikazan u periodu 1941-1946. godine brani srpski narod od izumiranja i rasparčavanja koje preti od suseda. Podrazumeva se da čuva i vekovnu srpsku državnost, a po koju cenu – to u komadu nije prikazano. Sigurno je, međutim, da na njegovu požrtvovanu odluku utiču nemački ultimatumi u kojima stoji da će ono što je danas „uža Srbija“ biti rasparčano između susednih država ukoliko se ne formira satelitska vlada. Rečeno – učinjeno – Nedić, Srpska Majka, zajedno sa finim gospodinom Milanom Aćimovićem (čija je Specijalna policija počinila brojna zlodela), ruku pod ruku, kreće u spasavanje naroda. Tako su do kraja 1941. godine komunisti proterani, četnici pacifikovani, a nemačke odmazde su prestale. Zavedena je ultradesničarska vladavina.
Ono što je autor preskočio u Nedićevoj biografiji su „mali detalji“ poput sledećeg: Kako su uglednog patriotu, bivšeg ministra vojnog, junaka dva balkanska i Prvog svetskog rata koji je u Aprilskom ratu vodio Treću armiju, Nemci pomilovali? Odgovor: Bio je germanofil, fasciniran nemačkom vojnom silom, nacionalista i antikomunista. Ostalo je zabeleženo kako je još 1940. godine predlagao da se Jugoslavija pridruži Osovini i otme Solun od Grčke koja je ratovala protiv Musolinija. Nedićeva Srpska državna straža, sastavljena uglavnom od bivše žandarmerije i Dobrovoljački korpus fašiste Ljotića zajedno su se na strani nacista borili protiv partizanskih i četničkih jedinica, a više desetina hiljada pristalica oba pokreta stradalo je u logoru u Jajincima. Jeziva je činjenica da je Srpska državna straža učestvovala u hapšenju hiljada talaca koji su streljani u Kragujevcu i Kraljevu. Ni rasizam nije bio stran Nedićevom režimu: antisemitizam je podstican konstantnim spominjanjem „jevrejsko-masonsko-komunističke“ zavere, a policija je hapsila Jevreje i Rome koji su prosleđivani nacistima.
Dakle, Nedić je čuvao srpski narod, ako se pod narodom ne podrazumevaju svi oni koji nisu srpskog porekla, ne misle kao Nedić ili su određeni za taoce, pa makar bili i deca. A po Kovačeviću, Nedić je ipak sačuvao narod. Kako to? Nemačke i bugarske jedinice su i dalje harale, a plan o pretvaranju Srba kao niže rase u masu robova samo što nije realizovan. Da li je to očuvanje naroda ili je u pitanju zaklanjanje tiranina iza Komesarijata za izbeglice koji je u toku rata primio između 200 i 400 hiljada odbeglih? Paktiranje sa zlom i njegovo uvećavanje ne može se ničim opravdati.
Kanonizacija zločinaca

Ideološki gledano, Nedić je u komadu pervertirano postavljen na jedan od dva (tobože jedina moguća) srpska politička pola: Karađorđe ili Miloš Obrenović. Podrazumeva se da je Nedić na Obrenovićevom kursu, a Karađorđevu ulogu igraju partizani i četnici. Trećeg izlaza nema. Takva nam je sudba – manihejska, prožeta davežnom storijom o dve Srbije. Tu nema mesta za pojedince, samo za velike ideje. Po Kovačeviću, Nedićeva ideja da je nacionalni cilj svakog Srbina da preživi ipak je ostvarena: broj žrtava je daleko manji u odnosu na Prvi svetski rat i izbeglice su zbrinute, ali je Veliki Dobročinitelj postao žrtva. Zašto? Zato što je iz svoje Grocke poneo zdravu seljačku pamet i visoki moralni integritet, a takvi ljudi moraju da stradaju od kombinacije engleske izdaje i svojih, u ovom slučaju partizana opsednutih glamočkim kolom.
Ergo, Nedić je u bezizlaznoj situaciji, kao pravi mučenik, jer je i Draža spremao za njega „katran i perje“. Nedić strada jer se jedino tako Dobročinitelj može izdići do Sveca, možda ne baš Lazara koji je sve samo ne kolaborirao sa Turcima, ali tu negde. Kanonizovanje zločinca kao da je predskazalo ono što i danas traje – trend nošenja majica sa likovima onih koje je neko greškom pripustio u ljudski rod.
Vratimo se sad alkoholiziranom istorijsko-sofističkom razgovoru s početka članka. Jedno od najsumanutijih pitanja koja se javljaju nacionalno ispravnim istoričarima i političkim analitičarima u ovim dokonim časovima jeste: „Šta bi rekao (ime istorijske ličnosti) na ovo što se danas događa?“. Uf, jedino sumanutije pitanje je ono moje kad sam imao pet godina: „Šta bi bilo da se udruže Godzila, Supermen, Betmen i Paja Patak?“. Bilo kako bilo, Kovačević je na sofističko pitanje imao spreman odgovor. Evo, zamislimo intervju sa Generalom Nedićem, a na osnovu replika iz drame.
Dijalog u paklu

Mesto i vreme: Beograd, 1992. godina, 28. jun, Vidovdan.
Novinar: Šta mislite o ratu u BIH?
General Nedić (zvani Duče): Sve što fes nosi ustašku je kamu pripasalo a ako nije uskoro će.
Novinar: Da li da se bojimo suseda?
Kaudiljo Nedić: Da, i to Bugara i Mađara, oni će „kao i uvek, potuljeno, podlo, iz potaje“.
Novinar: Recite nam buduće granice Hrvatske.
El Heneral Nedić: „Od Sesveta do Samobora“.
Novinar: U komadu vas gospodin Hadžipenčić preklinje da mu pustite sina komunistu. Kako?
Broz Nedić: Čitate li vi didaskalije? „Cvili poput koker – španijela“. A i poštedeo sam mu sina, moram nekog.
Novinar: Molili ste Hitlera da ukine odmazdu sto za jednog a on vam je rekao da ste nezahvalni, da je Jugoslaviju ekonomski spasao 1933. i 1938. godine, te da smo zaslužili odmazdu 1000:1. Kako ste se tad osećali?
Milan Džugašvili: Bilo me sramota.
Novinar: Kako vidite našu prošlost u bivšoj SFRJ?
Idi Amin Nedić: Bio sam u pravu kad sam rekao da će „Srpkinje rađati komuniste a Hrvatice Hrvate“.
Novinar: Kako onda objašnjavate da su bivši komunisti poveli rat u bivšim republikama, a da ste vi zaživeli na pozornici upravo za vreme komunističkog epigona Slobodana Miloševića?
Milan Nedić (sobom samim): Moram hitno u Grocku da tetki odnesem lek.
(Ode u bespuće historijske zbilje).
Poetika „Dnevnikovog dodatka“

Slažem se, možda je ovaj „intervju“ sarkastičan, ali on to nije ni izbliza kao kontekst koji komad nosi od devedesetih do dana današnjeg. Naime, ako je komad napisan o istorijskoj ličnosti koja je i dalje živa u sećanju naroda (a to Nedić sigurno jeste), onda on nije slučajno stvoren u određenom istorijskom trenutku i iza njegovog stvaranja stoji jasna politička namera. O čemu je reč? O nacionalnom šovinizmu koji devedesetih dobija komad koji može svojski da prigrli. Ako sa scene patriota i zaštitnik naroda (a to po Kovačeviću Nedić sigurno jeste) poziva na slogu i rad (čitaj robovanje i rmbačenje) i busa se u srpska prsa na koga vam to liči? Ako govori kako protiv susednih naroda koji stradaju od domaćih „formacija“ u Sarajevu ili Vukovaru tako i protiv drugih suseda (okruženi smo „brigama“), te protiv Britanaca (koji predstavljaju „truli Zapad“) četnika (monarhistički deo opozicije), „komunaca“ (odnosi li se to i na levi deo opozicije?) i „metiljave buržoazije“ (valjda centar? ), postavlja se pitanje ko je onda u pravu? Prisetimo se „crveno-crne koalicije“ koja je je širila nacionalni šovinizam i zavila u crno najveći deo bivše SFRJ, pri tom licemerno plačući nad izbeglicama kao Nedićeva vlada nekad. Jezik mržnje i Dnevnikovog dodatka devedesetih odjekuje iz Nedićevih usta u četrdesetim prošlog veka, i ova naizgled nelogičnost upravo je i najznačajniji istorijski podatak, koji govori kako se lako opačina iz jednog prenosi u drugo vreme a da se to i ne oseti. Da su imali naviku odlaska u teatar Milošević i Šešelj bi sigurno rado pogledali „Nedića“ i preporučili ga svojim satrapima za dizanje „nacionalnog ponosa“. No, neka se ne brinu, videli su taj komad mnogi tadašnji školarci. Ima li su šta i da nauče.