Laboratorija za bolji svet

Ali izgledalo nam je da se SAD DŽordža Buša Mlađeg udaljuju od Evrope kada su u pitanje vrednosti, kao i interesi, i da je najbolji način da se održi jaka veza sa Amerikancima oslobađanje od tutorstva koje je praktično postojalo još od kraja Drugog svetskog rata, što je bilo pojačano stvaranjem NATO. Sa padom Zida i kolapsom ruske sile više nismo imali strateški značaj za SAD.

Smatrali smo da je najbolji način da ponovo izazovemo američki interes bio da uspostavimo određenu distancu prema njima. Američka hipermoć je bila zainteresovana samo za ono što joj je pružalo otpor, a ne za ono što je dobijala automatski bez napora. Stoga su mnogi iz moje generacije smatrali da bi trebalo razvijati evropsku autonomnu spoljnu politiku. Ovo mišljenje je bilo prilično prošireno svuda po kontinentu, kako se to moglo konstatovati iz anketa evrobarometra, kojima su se redovno pratila mišljenja Evropljana. Više od tri četvrtine Evropljana se tako izjašnjavalo za evropsku spoljnu politiku koja bi bila nezavisna od SAD.

Skoro neprimetno, Amerika je preorijentisala svoje ekonomske i finansijske interese prema Aziji, istovremeno kada je izgledalo da su se njeni stavovi o dostojanstvu ličnosti, poštovanju privatnog života i zaštiti životne sredine udaljavali od onih koje su imali Evropljani. Presude na smrtnu kaznu, čak i u sumnjivim slučajevima, bile su uobičajene. Ovo nas je šokiralo.

Pitanje poštovanja dostojanstva i nedodirljivosti ličnosti bilo je ono na šta smo bili posebno osetljivi. Smrtna kazna je bila nešto neprihvatljivo. Bili smo rezervisani prema presudama koje se ne mogu ispraviti, evropsko iskustvo je ukazivalo da je greška vrlo ljudska pojava. Pravda je često služila interesima jedne kaste ili sistema, ali ne i celokupnog čovečanstva.

Pravda je bila neophodna potreba, ali pod uslovom da bude kontrolisana i da svaka presuda može biti stavljena pod sumnju. U istom smislu, nijedan dokaz ili svedočanstvo nisu smeli da budu dobijeni u uslovima torture ili prinude. Zatočenje, čak i kada su u pitanju najgori zločinci, predstavljalo je neprihvatljiv pritisak. Stoga smo odlučno osudili Abu Garib i Gvantanamo.

Amerika koju smo obožavali povukla se pred izazovom koji je izgledao kao vid opadanja. Evropljani nisu smeli da je prate, a da istovremeno ne potpišu smrtnu presudu za ono što je od Drugog svetskog rata predstavljalo evropsku specifičnost, nepokolebljivu vezanost za ljudska prava i ljudsko dostojanstvo.

Značajni glasovi su se javili kako bi Evropljane podstakli da zajedno u svetu promovišu opšta prava i slobode – kao način da se čovek zaštiti od ljudskog ludila. Filozofi Žak Derida i Jirgen Habermas, uz pisce Umberta Eka i Fernanda Savatera, udružili su pera kako bi poručili da je vreme da Evropljani preuzmu svoju budućnost u svoje ruke, što je predstavljao poziv da se izgradi evropska spoljna politika, zasnovana na poštovanju osnovnih vrednosti.

Mogućnost da promovišemo poštovanje naših vrednosti u svetu koji je zasnovan na odnosu snaga podrazumevao je da budemo sposobni da se transformišemo u silu i da govorimo jednim glasom. Ti veliki filozofi koji su voleli Ameriku verovali su da je Evropa laboratorija za bolji svet i da je njen uspeh neophodan uslov kako bi se države na planeti odlučile da ozbiljno sarađuju u cilju odgovora na svetske izazove današnjice, kao i na izgradnju planetarnog javnog mnjenja.

Autor je francuski esejista čija će knjiga Jedna evropska mladost, nedavno objavljena u Arhipelagu, biti predstavljena 22. januara u Francuskom institutu u Beogradu i 23. januara u knjižari Bulevar books u Novom Sadu.

Prevod sa francuskog: Duško Lopandić

_________________________________________________

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs