Lajbah za Danas o situaciji u Srbiji, studentima, Goranu Bregoviću, 8. martu i ljubavi: „Sretno Srbijo, duboki poklon!“

Simbolični datumi su, kako kažu, izabrani slučajno, ali će oba pomenuta dana nastupiti vrlo namerno i totalno pošto će u Beogradu imati i „ausstellung“, odnosno izložbu u Galeriji Dots.

O njoj u intervjuu koji sledi nismo pitali, ali o trenutnoj situaciji u Srbiji, studentima, o albumu „Opus Dei“ iz 1987. godine, koji je bio prekretnica za Lajbah, o Goranu Bregoviću zbog nedavne saradnje s Bijelim dugmetom, o državi zbog Dana državnosti, o ženama u duhu 8. marta i o ljubavi u duhu Dana zaljubljenih i Svetog Trifuna jesmo.

Kako Lajbah, koga je uvek zanimalo da istražuje sofisticirane modele manipulacije vidi aktuelnu društveno-političku situaciju u Srbiji, reakcije vlasti u Srbiji na studentsku i građansku pobunu?

– Aktuelnu situaciju u Srbiji vidimo kao mogućnost etičkog samopročišćenja srpskog društva. Reakcija vlasti je predugo bila potcenjivačka i neozbiljna, čak neinteligentna. Omladina i studenti koji predvode ove proteste možda nisu većina u zemlji ali su njena budućnost. Pametna vlast – iako autoritarna – trebala bi znati prihvatiti energiju i sadržaj takvih skupova i iskoristiti ih za sistematsku i sistemsku obnovu zemlje, čak i u smislu opšteg morala. Ti protesti su jednostavno premasovni da ih vlast ne shvati ozbiljno. Ne mora se ići daleko u istoriju da bi se pronašlo odgovarajuće poređenje situacije, samo do studentskih protesta u Beogradu ’68. godine. Dovoljno je prisetiti se kako je tadašnja vlast – na čelu sa Titom – inteligentnim demagoškim bravurama okončala studentske demonstracije koje su prvi put „pogodile sistem“ i uzdrmale socijalističku Jugoslaviju. Čak je Tito praktično ponudio ostavku, što je, naravno, bio samo blef, iako je on možda donekle i mislio iskreno. Bilo je to naravno neko drugo vreme, kad su politika i država još imale malo više smisla, ali činjenica je da su tadašnje vlasti znale mudro reagirati i brzo pružiti ruku pomirenja.

Vaša turneja „Opus Dei Revisited“, donosi novo ruho pesmama sa albuma iz 1987. godine. Na koji način je ovaj album trasirao dalji put Lajbaha?

– Izdavanjem albuma „Opus Dei“ stvari su se za nas zaista promenile; pre njega su nas na Zapadu doživljavali kao istočnoevropsku alternativnu egzotiku nejasne ideološke provenijencije, a objavom „Opus- a Dei“ na Mute Records postali smo svetska muzička atrakcija – doduše još uvek nejasne ideološke provenijencije, ali poznata širom Evrope, kao i u Severnoj i Južnoj Americi, Rusiji i u Japanu. Kada je ovaj album izašao, krenuli smo i na našu prvu veliku turneju po SAD i Kanadi gde smo na koncertima u većim gradovima doživeli pravu euforiju, a prepoznavali su nas i na ulicama Njujorka, i na benzinskim stanicama usred Arizone. Album je dobio odlične kritike, redovno je bio uvršten u izbore najboljih albuma industrijskog žanra, uvršten je i u kompilaciju 1001 albuma koje „morate da čujete pre nego što umrete“, a zna se da su ga slušali članovi Metalike, Faith no More, Judas Priest, Nine Inch Nails, Devo i mnogi drugi, da ne spominjemo Rammstein. Čak ga je i Prins imao u svojoj studijskoj diskoteci u Pejsli Parku, kojeg smo posjetili ’98. godine, kad smo prvi put svirali u Mineapolisu.

Kako je vreme u kome je nastao „Opus Dei“ uticalo na materijal koji se na tom albumu nalazi?

– Sredinom 1980-ih, kada je nastajao ovaj album, tektonske političke i kulturne promene dešavale su se u Sloveniji, Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu, i širom Evrope. Laibacha, koji je u Sloveniji bio formalno zabranjen između 1983. i 1987. godine, tada je neko vreme boravio u Londonu, gde smo dobro upoznali londonsku muzičku i kulturnu scenu, kao i brutalne mehanizme neoliberalizma i kapitalizma tokom vladavine Margaret Tačer. Tada nas je u svoju plesnu predstavu pozvao čuveni britanski koreograf i plesač Majkl Klark, istovremeno smo sarađivali sa Nemačkim narodnim pozorištem u Hamburgu, gde smo nastupali u Šekspirovom „Magbetu“, a iste godine u ekstremno hladnoj zimi posetili smo i Sovjetski savez te odsvirali puno koncerata po Europi i Americi. Ovo je zaista bio najdinamičniji period u kolektivnom formatiranju grupe.

„Geburt einer Nation“, jedna od upečatljivijih numera s tog albuma, nastala je radikalnom transformacijom. Šta je Lajbah najviše nadahnulo da ovu pesmu pretvori u, moglo bi se reći, vojnu koračnicu?

– Najviše nas je inspirisao engleski tekst te pesme i neverovatan militantno-operetni nastup grupe Kvin (Queen) na „Live Aid“ događaju na stadionu Vembli 1985, kojeg smo doživeli za vreme našeg boravka u Londonu. Pesma One Vision bila je svuda izuzetno popularna i niko u to vreme nije problematizirao njen tekst. Kada smo ga mi bukvalno reč po reč preveli na nemački, pesma je dobila sasvim drugo značenje i tek tad je postalo jasno o čemu zapravo ona govori.

Koliko je Trbovlje iz koga potičete uticalo na vas i na vaš rad?

– Veoma. Da nije bilo Trbovlja, ne bi bilo ni Lajbaha. Veliki deo našeg ranog sadržaja i estetike počiva na pričama kojima smo se hranili dok smo odrastali u ovom gradu. U Trbovlju smo izbrusili i našu industrijsku estetiku, industrijski zvuk i osećaj za ideološku interpretaciju sveta.

Lajbah je u komunikaciji sa medijima istupao kao kolektiv. Istina, predstavnici medija, znali su da za intervju s Lajbahom treba vas (Ivan Novak) da kontaktiraju, ali mislim da od nekog trenutka u ime Lajbaha vi govorite pod svojim imenom i prezimenom. U tekstovima vas predstavljaju kao „ideologa benda“. Kada, kako i zašto je došlo do te promene?

– Nema nikakve promene; Lajbah još uvek radi u timu i stvara u kolektivnom duhu, po uzoru industrijske produkcije i totalitarizma, što znači: ne govori individua, govori organizacija. Naš rad je industrijski, a jezik je politički. Naše uloge u grupi su podeljene na različite funkcije i odgovornosti, a jedna od mojih glavnih funkcija je da – u ime grupe – komuniciram sa medijima. Kao član grupe Laibach zovem se Ivo Saliger, a pseudonime radovoljno prepuštam novinarima.

Kada ste radili na „Opus Dei“ Revisited, da li ste u susretu s tim materijalom iz 1987. godine dobili neke nove uvide i poveznice sa onim što živimo danas i ovde?

– Naš album prvenstveno se bavi prikrivenim jezikom fašizma, kako u popularnoj kulturi, tako i u aktuelnoj politici. Sjedinjene Države nisu jedina meta ovog albuma, ali su jedna od njih. Fašistički diskurs, u svojim više i manje ekstremnim oblicima, bio je prisutan u svim vremenima, uključujući i period raspada Jugoslavije i formiranja novih država u regionu. Iako fašizam danas ne postoji nužno u klasičnom smislu, mnoge njegove manifestacije u političkom diskursu dele ideološke sličnosti: ekstremni nacionalizam, podrivanje demokratije, autoritarna vladavina, kontrola medija i slično. Digitalno doba je takođe obezbedilo nove alate za širenje propagande, kontrolu sadržaja i suzbijanje opozicije. Ovaj fašistički narativ prenosi se i na sve druge aspekte društva, uključujući i popularnu kulturu. I da, to važi i za danas i ovde.

Kazali ste u jednom intervjuu da su vam neki rekli da bi Lajbahu mogla našteti saradnja sa Goranom Bregovićem i Bijelim dugmetom te da vas je, između ostalog i to motivisalo na kolaboraciju sa ovim bendom. Rekli ste i da ta saradnja za vas predstavlja čast. Šta mislite, zašto neki smatraju da bi vam saradnja s Bijelim dugmetom mogla naneti štetu i zašto ta saradnja za vas predstavlja čast?

– Mnogi imaju loše mišljenje o Bregoviću i Bjelom dugmetu, ali mi nismo među njima. To je izvanredna priča o nekom vremenu i prostoru, a projekat ove grupe smatramo prvoklasnim pop-kulturnim bosanskim i jugoslovenskim konceptualnim modernizmom, ili – ako želite – modernističkim konceptualizmom. Goran Bregović je jedna od retkih ličnosti u bivšoj Jugoslaviji koja ima nešto harizme i mudrosti Josipa Broza Tita – i to je pametno dokazao i na međunarodnoj sceni. Njegova najveća ideološka greška bilo je povlačenje iz Bosne tokom opsade Sarajeva, ali je i Tito morao tokom rata da se povuče iz Bosne, prvo u Bari i nakon toga na Vis. Zato nam je svakako velika čast da nas je on pozvao na tu saradnju. Bregoviću se jednostavno ne kaže ‘ne’, ako nisi baš Bebek. A da smo previše pažljivo razmišljali o tome da bi naše odluke, naši stavovi i različite saradnje Lajbahu mogle naneti štetu, sigurno odavno ne bismo više postojali.

Prvi koncert Lajbaha odsviraćete 8. marta na Dan žena. Na koji način su žene s kojima ste sarađivali uticale na Lajbah?

– Uticale su odlučujuće i zastrašujuće; da nije bilo žena, ne bi bilo ni Lajbaha.

Još jedan datum, 15. februar, Dan državnosti, obeležava se u Srbiji pre vašeg koncerta a Lajbah je na početku svoje karijere opevao državu u istoimenoj pesmi i kroz nju izrazio sumnju u istinitost onoga što je ona tada propagirala. Imate li skepsu u odnosu na savremene i razvijene države danas u kontekstu slike koju kreiraju o sebi?

– Svaka država pokušava da se predstavi u najboljem mogućem svetlu, pa čak i na primer Izrael, ali tu je potrebno biti oprezan. Naš skepticizam i oprez prema državi uvek postoji, naročito danas, gde pojam države kao primarnog organizacionog entiteta ljudskog društva doživljava značajnu transformaciju u fluidnom digitalnom i globalizovanom svetu. Tradicionalna, analogna država prakticira tradicionalni pokušaj racionalnog uređenja društva i – u svom idealnom obliku – uspostavljanje što pravednijeg, donekle možda i utopijskog, poretka. U srži takve države je balansiranje tenzije između slobode pojedinca i kolektivne odgovornosti i promovisanje društva u kojem su pravda, jednakost i prosperitet dostižni i međusobno pravedno raspoređeni.
Danas se tradicionalna država suočava se sa novim izazovima transnacionalnih digitalnih sila, korporativne moći i decentralizovanih društvenih struktura. Prava distopijska pretnja nije samo „umiranje države“ – već pitanje da li digitalno upravljanje postaje još manje demokratsko, sa korporacijama ili veštačkom inteligencijom koji vladaju ljudima na način na koji države nikada nisu mogle. Ako demokratski nadzor ne evoluira sa digitalnom moći, rizikujemo da pređemo u postdržavni digitalni feudalizam, gde vladaju tehnološki gospodari i vlasnici novodobnih korporacija umesto vlada – o čemu se već uveliko raspravlja u filozofskim i sociološkim krugovima. Tradicionalna država za sada još nije mrtva, ali se njena uloga polako ali sigurno menja. Ljudi se dobrovoljno kreću ka umreženom, digitalnom postojanju, za koga još ne znamo sigurno da li vodi ka većoj slobodi ili ultimativnoj distopiji – ali to se može već dovoljno jasno naslutiti.
Srbija kao država je danas uveliko još uvek u fazi anarhične iskonske akumulacije kapitala u sprezi sa korumpiranim tranzicionim neoliberalnim kapitalizmom, a s druge strane je Srbija važna u ulozi političkog posrednika, ekonomskog čvorišta i strateške tranzitne tačke između Balkana i srednje Europe, čineći je ključnim igračem u regionalnim i globalnim poslovima. Jasno je da ta država i njen narod imaju veliki intelektualni i državni potencijal, kojeg treba samo pametno upotrebiti, mudro usmjeravati i pravedno distribuirati.

Koja pesma vam je bila najizazovnija za rad na albumu „Opus Dei“ iz 1987. godine i zašto? 

– Najizazovnije pesme su svakako bile „Opus Dei“, obrada pesme „Live is“ Life austrijske grupe Opus, i „Geburt einer Nation“, obrada pesme „One Vision“, grupe Queen. Obe pesme su bile veoma zahtevne, a imali smo sreću da nam se kao aranžer pridružio Slavko Avsenik Jr, sin Slavka Avsenika iz poznate slovenačke muzičke porodice Avsenik, koji je slučajno tada uleteo u studio Tivoli u Ljubljani, gde smo album snimali, pa smo ga odmah zaposlili. Slavko Avsenik Jr. je bio student filma i džez kompozicije i upravo takva osoba nam je još falila pri radu na albumu. U preradi ovih kompozicija, odnosno samih tekstova u velikoj meri nam je pomogao i Ivo Štandeker, slovenački novinar Mladine, koji je nekoliko godina kasnije, 1992. godine, smrtno stradao od granate ispaljene sa položaja Vojske Republike Srpske u Sarajevu, gde je bio je vojni dopisnik. Obe pesme su već u originalu bile veliki radijski hitovi, zbog čega je svakako veoma teško napraviti kvalitetan i zanimljiv rimejk. Mi smo u tome uspeli.

Možete li nam nešto reći o dizajnu omota albuma „Opus Dei“ iz 1987. i njegove nove varijante, sada 2025?

– Na naslovnici prve verzije albuma „Opus Dei“ smo kao osnovni motiv koristili ilustraciju nemačkog režimskog slikara Wernera Peinera, sa naslovom „Der Terror“ (Teror), iz serije portreta ‘“Damonen der Stunde“ (Demoni vremena) iz 1944-46. Figuri smo dodali brkove – tako je više ličila na pevača grupe Queen kao i na frontmena Lajbaha. U pozadini smo dodali verziju crne američke zastave slikara Džaspera Džonsa. Na poleđini albuma upotrebili smo staru ilustraciju političke podele Europe od antičke Grčke do Napoleona i današnjeg vremena, podele na Istok i Zapad, na kapitalizam i komunizam, na Ameriku i Rusiju. Na unutrašnjoj korici koristili smo motiv svastike od četiri sekire, sa postera Blut i Ajzen nemačkog angažovanog antinacističkog umetnika Džona Hartfilda. Prilikom kreiranja remasterizirane varijante albuma rekonstruisali smo kompletan dizajn koristeći stvarnu portretnu fotografiju frontmena Laibacha, modernizirali smo ilustracije na zadnjoj strani i preokrenuli Hartfildov motiv četvorne svastike u drugu stranu, ali vrlo malo ljudi je primetilo tu promenu. A za novu varijant albuma – Opus Dei Revisited – figuri Terora smo dodali i pravu multikulturnu familiju.

Vaš poslednji album je „Love is stil alive“, a tokom turneje „Opus Dei Reviseted“ kompletirali ste trilogiju obrada pesmom „I Want to Know What Love Is“ grupe Foreingner. Da li je danas pevanje o ljubavi najintrigantnija stvar za bend kao što je Lajbah. Ako da, i ako ne zašto?

– Mnogi verovatno veruju da ljubav i Laibach ne idu zajedno. Ali mi smo se oduvek bavili temom ljubavi, čak i na našim prvim albumima pre četrdeset godina. Ljubav je jedan od poslednjih sveobuhvatnih ‘totaliteta’ koji zaslužuju ozbiljan tretman. U stvarnosti, naravno, mi zaista ne znamo šta je zapravo ljubav… Najčešće je to projekcija želja i pokušaj da se pronađe smisao i ispunjenje u drugoj osobi ili ideji, recimo u bogu. Ali sadržaj ljubavi se menja u zavisnosti od konteksta. Na našem nedavnom mini albumu, ljubav je oruđe volje za životom, nesvesni napor da se vrsta očuva kako bi se kasnije ponovo mogla uništiti. Ljubav i život uvek nađu put, ali pitanje je da li taj put nije samo ćorsokak u ovom postapokaliptičnom vremenu koje vreba na nas. Iako ne znamo šta je ljubav, mi svakako verujemo u nju i njezinu nepobedivu snagu, ali stalno imamo u vidu i njezinu razornu moć.

Ukoliko ovaj intervju izađe u vikend izdanju Danasa, dakle oko Dana zaljubljenih ili Svetog Trifuna a tu je odmah i 15. februar, Dan državnosti / Sretenje, imate li možda nešto da poručite?

– Sretno Srbijo, duboki poklon! I ne zaboravite – nema odmora dok traje obnova! To je naravno poznata rečenica iz vremena kada su Titovi omladinci gradili Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata. Drugim rečima – od mora i odmora ove godine neće biti ništa, ali bit će zato puno ljubavi.

Logično je da se ‘krvave’ ruke pojavljuju i u kontekstu aktuelnih demonstracija u Srbiji

Da li kao bend koji je izrastao iz vizuelnog i koji se bavi  interpretacijom različitih simbola primećujete možda neke nove, usavršenije vidove manipulacije? Recimo, u udarnom dnevniku RTS glumci koji su podržali studente i nakon predstave pokazivali crvene dlanove optuženi da su teroristi, simpatizeri Hamasa?

Ovakve demonstracije se apsolutno mogu gledati i kroz prizmu performansa kao kreativni pozorišno-estetski rituali. Neke zemlje, npr. Severna Koreja, same organizuju razrađene masovne predstave i javne rituale, a nešto od toga smo nekada imali i u Jugoslaviji na primer, Štafetu mladosti, kao i u svim komunističkim zemljama, pa u nacističkoj Nemačkoj, u fašističkoj Italiji, i u suštini u raznim manifestacijama svuda u svetu. Kulturna revolucija u Kini je takođe imala karakteristike masovnog performansa, iako je to uglavnom bilo pozorište okrutnosti. Masovne demonstracije, poput pozorišnih predstava, prate specifične scenarije, koriste simboličke elemente i stvaraju prostore za kolektivno izražavanje. Ovakvi spontani rituali prevazilaze puka okupljanja i postaju inscenirani akti otpora, nade i transformacije društva, i u kontekstu revolta, izazivaju dominantne političke strukture – osim ako se, naravno, ne organizuju uz pomoć i na inicijativu vlasti, kao što je to bio primer Kulturne revolucije. Medijsko pokrivanje demonstracija dodatno naglašava njihovu performativnu i simboličku snagu. Poput pozorišta, demonstracije pozivaju učesnike i publiku da se suoče sa složenim pitanjima, preispitaju mogućnosti i angažuju se u kolektivnom stvaranju od velikog društvenog i kulturnog značenja.
Za postizanje ciljeva demonstracija koriste se različite strategije i metode, kao i veoma sofisticirani oblici znakovne, dramaturške, scenografske te ideološke manipulacije. Što se tiče crvenih otisaka šaka – oni su korišćeni u demonstracijama i protestima u različitim istorijskim i kulturnim kontekstima, često simbolizujući nasilje, ugnjetavanje, krvoproliće ili poziv na pravdu i odgovornost, tako npr. tokom Prljavih ratova u zemljama poput Argentine i Čilea. U Meksiku su crveni otisci korišćeni u protestima protiv femicida i rodno zasnovanog nasilja, posebno da simbolizuju krv ubijenih žena i neuspeh države da zaštiti prava žena. U antiratnim protestima simbolizuju krv civila ili vojnika poginulih u sukobima, često na meti lidera i vlada optuženih za ratne zločine ili agresiju. Crveni otisci ruku su se pojavljivali i u drevnoj umetnosti i ritualima kao simboli nasilja, moći ili zaštite. Ova istorijska praksa često daje težinu njihovoj upotrebi u savremenom aktivizmu. Logično je, dakle, da se ‘krvave’ ruke pojavljuju i u kontekstu aktuelnih demonstracija u Srbiji.

Improvizacija i turistička mesta

Kako je izgledalo snimanje video spotova za pesme s albuma „Opus Dei“, nosite li s tim u vezi posebna iskustva?

– I snimanje spotova za ove pesme bila je potpuna improvizacija. Oba spota je režirao Dan Landin, naravno u saradnji sa nama. Dan Landin je takođe bio član engleskog benda Last Few Days, sa kojim smo 1983. zajedno sastavili opsežnu turneju po okupiranoj Evropi, tokom koje smo imali 20-ak koncerata sa obe strane Gvozdene zavese. Kasnije je Dan Landin postao poznati snimatelj i direktor fotografije, koji je učestvovao u mnogim velikim filmskim produkcijama i snimao spotove za umetnike kao što su Dejvid Bouvi, Björk, Madona, Šer, Massive Attack, Rolling Stones… No, u to vreme, 1987. i ’88, prvo je usavršio svoje veštine na Laibachu. Video smo snimali tako da smo posetili poznata turistička mesta u Sloveniji, npr. Bohinjsko jezero, vodopad Savica, Vogel itd. gde smo snimali scene za spot Life is Life (odnosno Opus Dei). Za Geburt einer Nation prvenstveno smo koristili scenografiju velikog NSK dramskog spektakla „Krst pod Triglavom“, koja je tada postavljen na velikoj sceni Cankarijevog doma, a mi smo za njih kreirali muzički libreto.