Lajbah za Danas: Spremni smo da idemo u rat protiv svih predsrasuda i fobija

Dolazite u Beograd u sklopu turneje „Love is Still Alive” i ovdašnjoj publici predstavićete istoimeni album. Šta vas je motivisalo da u ovom mračnom momentu za svet date tako optimistički naslov novom materijalu, da li iza toga stoji istinsko uverenje da je ljubav i dalje živa ili se možda samo šalite?  

– Nema šale kad je ljubav u pitanju; za nju se život gubi i umire kad se ljubi. Ova numera je deo originalne muzike koju smo napisali za film Iron Sky – The Coming Race. To je veoma mračna i distopijska naučno-fantastična svemirska komedija o planeti Zemlji koja je potpuno uništena za život usled sveopšteg nuklearnog rata koji je pokrenula ljudska rasa. Indirektno je uništen i satelit Luna, a sada šačica preživelih zemljana u svemirskom brodu luta svemirom u potrazi za planetom pogodnom za dalji život i nastavak širenja ove destruktivne rase, koja će po svemu sudeći postojati sve dok se hrani ljubavlju. Ljubav je jedini motor opstanka – kako kaže Leonard Koen u svojoj pesmi – ali ta ista ljubav znači i propast svih nas. U svakom slučaju – sve dok postoji potreba za ljubavlju i reprodukcijom, biće i ljudskog roda, koji kao nekakav sumanuti mehanizam samouništenja uništava i sve oko sebe.

Kako Lajbah, pored svoje verzije Koenove pesme „The Future“ gleda na aktuelnu situaciju u svetu koji se nije oporavio od pandemije izazvane korona virusom, a ušao je u vir straha zbog potencijalne upotrebe nuklearnog oružja, nalazite li igde nagoveštaj razuma?

– Razum je uvek postojao, ali ne uvek u razumnim oblicima. I danas postoji, ali se opet ponaša neracionalno. No, ljudska rasa jednostavno nije toliko racionalna kao što mislimo da bi trebala biti. Naše slobode su stoga narušene u eri u kojoj emocije i osećanja još uvek dominiraju iznad razuma i racionalnosti. Zaista izgleda, da živimo u teškim i složenim vremenima, ali istorija je preživela i znatno teža i smrtonosnija razdoblja. Statistički gledano, mi danas paradoksalno zapravo živimo u najudobnijem vremenu u istoriji. Što naravno ne znači, da to ne bi moglo biti i bolje i pravednije. A što se tiče straha – to je najstarija i najjača emocija čovečanstva – strah od nepoznatog. Strah je majka predviđanja, a na njegovoj drugoj strani obično stoji sloboda. Okrenimo se protiv straha i on će nestati.

Mnogo toga novog je u vašoj produkcij, i album „Wir sind das Volk“ koji je zasnovan na delima Hajnera Milera (1929-1995)  za čiju ste predstavu „Kvartet“ 1984. godine komponovali muziku. Vaš album je zapravo posthumni projekat zasnovan na Milerovim tekstovima. Na koji način ste prišli ovom materijalu i šta povezuje Lajbah s opusom ovog dramaturga i pisca?

– Kao dramskog pisca Milera smo prvi put upoznali 1984. godine, kada smo u ljubljanskoj Drami pripremili muziku za njegovu izuzetnu predstavu Kvartet – svojevrsnu autorsku adaptaciju „Opasnih veza“ Choderlosa de Laclosa – u režiji Eduarda Milera. U to vreme nismo mnogo znali o stvaralaštvu Hajnera Milera, ali smo se mnogo družili sa Draganom Živadinovim, koji je sve znao o suvremenom teatru. Živadinov je bio sa nama i u februaru 1985, kada smo slučajno sreli Milera u Berlinu. Znali smo da je on verovatno bio najveći nemački dramski pisac u to vreme, da je bio i izuzetno uticajan u kontrakulturi, da je bio neka vrsta intelektualne superzvezde na Istoku i na Zapadu, i da je – za razliku od drugih – znao reći i poneke dobre stvari o DDR-u. Očigledno je i Laibach poznavao bolje nego mi njega, pa nas je tom prilikom pozvao na saradnju, što se nažalost – za njegovog života – nije ostvarilo. Kasnije smo se sve češće susretali sa njegovim radom i njegovim uticajem. Konačno nam je novu saradnju sa Milerom omogućila Anja Quickert, predsednica Internacionalnog društva Heiner Müller Gesellschaft i stručnjak za njegova dela i filozofiju, koja nas je pozvala u projekat „Wir sind das Volk“. Kroz brojne razgovore koje smo vodili sa Anjom u procesu rada na ovom projektu, malo bolje smo upoznali ovog značajnog i uvek aktuelnog autora. Kao i Laibach Miler se mnogo bavio nemačkim nacionalnim traumama – a samim tim i patriotizmom – i to je bilo osnovno polazište u izboru njegovih pesničkih tekstova za ovaj projekat. Na polju umetnosti on je radikalno praktikovao denacifikaciju Nemačke i nemilosrdno vodio Nemce kroz purgatorij kolektivne krivnje. I u tome je sličan Laibachu, koji otprilike isto praktikuje sa Slovencima, Italijanima, Austrijancima, Srbima i svim drugim narodima širom sveta, jer svaki narod ima svoju krivicu koja zaslužuje dobrog i kvalifikovanog egzorcistu. Wir sind das Volk, odnosno ‘Mi smo narod’ stoga govori o nemačkom procesu denacifikacije, ali i o Hajneru Mileru lično, o njegovom posmatranju sopstvenog života u posleratnoj stvarnosti te podeljene države. Tekstove i pesme odabrala je Anja Quickert, koja je bila i dramaturg i ko-reditelj predstave.

Prema Milerovim rečima fašizam je bio samo posebno krvava epizoda u kapitalističkom svetskom ratu koji traje već 400 godina i za nju je posebno samo to što je prvi put usred Evrope učinjeno nešto što je u Africi, Aziji i Latinskoj Americi potpuno normalno. Slažete li se sa ovom njegovom opservacijom imate li nešto s tim u vezi da dodate u kontekstu aktuelne podele sveta?

– Apsolutno se slažemo sa njim. Fašizam – a sa njim dva svetska rata – samo je posledica i reakcija na krizu kapitalizma u poznoj fazi imperijalizma početkom prošlog veka, i uvek se ponovo pojavljuje u različitim oblicima čim kapitalizam bude ugrožen na ovaj ili onaj način. Imperijalizam kapitalizma se nikada nije završio, samo se prilagodio i savršeno funkcioniše u novoj globalnoj političkoj ekonomiji u kontekstu aktuelne podele sveta. Dominantni gospodari kapitalizma koji drže svet u šahu su manje-više poznati; Britanija ne može zaboraviti svoju dugu imperialnu vladavinu, kada je fizički kontrolisala trećinu sveta. Kasnije su njenu ulogu hegemona preuzele Sjedinjene Američke Države, koje od Prvog svetskog rata otvoreno pretenduju na vodeću ulogu u svetu, a u vojnom i kulturno-političkom smislu joj pomaže mrežna struktura država engleskog govornog područja (Australija, Kanada, Novi Zeland, Ujedinjeno Kraljevstvo i naravno Sjedinjene Države), povezane u obaveštajni savez pod nazivom Five Eyes (Pet očiju). Britanija se sada pomirila sa sporednom ulogom u tom odnosu, iako i dalje gaji iluziju da ona u osnovi diktira tu igru. U poslednje vreme ova dominantna politička veza je ugrožena ekonomski ekstremno agresivnom Kinom, koja takođe beskompromisno širi svoj uticaj gde god može. Međutim, uz jednu veoma bitnu razliku: Kina nema svojih vojnih snaga raspoređenih oko teritorije SAD, dok SAD imaju 120 baza instaliranih u neposrednoj blizini Kine, a u širem pacifičkom bazenu (Australija, Južna Koreja itd.) tih baza ima oko 400, ne uzimajući u obzir njihove nosače aviona i podmornice koje neprestano kruže u blizini kineskih teritorijalnih voda. Pored Kine i Pet očiju, naravno, imamo, u principu, socijalno kultiviranu ali neefikasnu Evropsku uniju, koja polako ujedinjuje male evropske zemlje u još jednu dominantnu ekonomsku i političku uniju, sa puno negativnog istorijskog prtljaga, raznovrsnih kulturnih identiteta i sukobljenih interesa. Uz nominalnu pomoć Francuske predvodi je Nemačka, koja je time ostvarila svoje stare ideje o ovladavanju Evropom. Međutim, i ovde Sjedinjene Države iskorišćavaju unutrašnje nejedinstvo Unije i – mehanizmom Severnoatlantskog pakta (NATO – koji „drži Ruse izvana, Amerikance unutra, a Nemce ispod“) produžavaju logiku hladnoga rata – pre svega u odnosu na Rusku Federaciju – izazivajući razdor u Evropi, posledično terajući Uniju u političku i energetsku zavisnost od Amerike. To se vrlo jasno pokazalo u poslednjem rascepu Evrope, kada je Rusija započela svoj problematični rat sa Ukrajinom, odnosno sa samom sobom. Ruska Federacija je de jure prevelika da bi se pridružila Evropskoj Uniji, a i Evropa je takođe de fakto sve vreme – po diktatu Amerike – odguruje od sebe tako da nema drugog izbora nego da nastavi da se i ta – fizički najveća država na svetu – ponaša imperijalno i širi svoj uticaj gde god može, iako u stvarnosti njen BDP nije mnogo veći od španskog. Ali Rusija je, za razliku od Španjije, država sa najvećim svetskim zalihama nuklearnog oružja, a uz to ima i ogromne prirodne resurse, posebno naftu i prirodni gas, što joj, naravno, osigurava posebno mesto u svetu. Ukratko, ovo su ‘gospodari sveta’, a svi ostali manje-više predstavljaju bagatelu u globalnoj ekonomiji i politici. Karakteristika ovih gospodara je da i dalje vladaju i maltretiraju svet silom i nasiljem, i u tom pogledu stvari se nisu ni mrvicu promenile za vreme dugotrajnog perioda kapitalističke vladavine.

Kada Laibach kaže “Mi smo narod”, šta u stvari misli, propagira?

– Ovaj specifični naslov naravno prvo treba razumeti u kontekstu našeg projekta inspirisanog tekstovima Hajnera Milera te u svetlu nemačke istorije, a zatim i u univerzalnom smislu – koliko je to uopšte moguće izvan nemačkog narativa. Nemački Izraz ‘Volk’ (narod, nacija) ima veliki emocionalni i politički potencijal, ali uvek nudi različite moguće interpretacije i može biti ispunjen potpuno kontradiktornim sadržajem. Kada se rušio Berlinski zid, demonstranti širom Istočne Nemačke uzvikivali su slogan „Wir sind das Volk“ – mi smo narod – kao izraz svog neslaganja protiv države DDR koja je tvrdila da vlada u ime naroda. Kako se politička situacija pogoršavala i pad gvozdene zavese između dve Nemačke bilo samo pitanje vremena, slogan je promenjen u „Wir sind ein Volk“ – mi smo jedna nacija. Ova tranzicija od das do ein Volk (odnosno: od ljudi/naroda do jednog naroda ili nacije) bio je trenutak kada su se ulične demonstracije pretvorile od reformi u Istočnoj Nemačkoj ka ponovnom ujedinjenju sa Zapadnom Nemačkom. U Nemačkoj je donedavno Angela Merkel povezivala ideju Volka sa građanskim nacionalnim identitetom zasnovanim na zajedničkom boravku u toj zemlji, a izričito je odbacivala definiciju pojma zasnovanog na rasnom ili etničkom identitetu. Državljanstvo su dobile i druga i treća generacija gastarbajtera iz Turske, Grčke i Jugoslavije, koji se početkom 1990-ih još nisu smatrali Nemcima. Njen ‘Wir sind das Volk’ ili ‘svi smo (jedna) nacija’ je stoga bio izuzetno sveobuhvatan. Kao negativna posledica takve politike, slogan „Wir sind das Volk“ vratio se 2014. godine iz PEGIDE (Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada), čiji su se simpatizeri pridružili brzorastućoj, krajnje desničarskoj i evroskeptičnoj stranci AfD (Alternativa za Nemačku), koja, naravno, većinu svog političkog programa zasniva na ultranacionalističkoj retorici protiv imigranata i konkretno podržava paljevine i napade na njih. A njihov slogan je opet ‘Wir sind das Volk’. S druge strane, Putin na primer tvrdi, da su Ukrajinci i Rusi jedna te ista nacija, a Ukrajinci se apsolutno ne slažu sa takvom definicijom. Pojmovi nacije, naroda, puka itd. su očigledno zato i dalje veoma relevantni, što znači da države neće izumreti tako brzo kao što su neki dobronamerni marksisti planirali.

Šta smo dobili time što narod može da glasa i bira ko će biti u parlamentu. Neki bi rekli da “nas” je to koštalo, drugi da je to neminovnost demokratije. Šta vi mislite?

– Pa, znate šta kažu – ako bi demokratija – koja je, navodno, po Churchillu najgori oblik vladavine, osim svih ostalih – ikada funkcionisala, bila bi zabranjena, a najbolji argument protiv demokratije je petominutni razgovor sa prosečnim glasačem. George B. Shaw kaže, da je demokratija sistem koji osigurava da se narodu ne vlada bolje nego što zaslužuje, jer prema univerzalnoj teoriji obični ljudi znaju šta žele, pa neka to i dobiju. Opet, po drugim teorijama, demokratija je proces kojim narod bira čoveka koji će preuzeti svu krivicu. U svakom slučaju demokratija ne sme biti samo zakon većine, već i zaštita manjine ako želimo da ima smisla. Osim toga nije glasanje ono što je demokratija; to je brojanje. Demokratija se mora graditi kroz otvorena društva koja dele informacije. Kada ima informacija, dolazi do prosvetljenja. Kada postoji debata, postoje i rešenja. Kada nema podele vlasti, nema vladavine prava, nema odgovornosti, nego zloupotreba, korupcija, potčinjavanje i ogorčenje. Ali zašto vam mi pridikujemo o demokratiji – Laibach baš i nije najpoznatiji po njoj.

Slovenija je oduvek važila za uređeniji deo SFRJ, slažete li se sa tim, šta mislite odakle dolazi takav utisak?

– To je stereotipno razmišljanje u kojem je sever razvijeniji i racionalniji od juga (a jug je zabavniji i emotivniji od severa). U mnogim pogledima to stoji, što znači da stereotipi ponekad mogu biti istiniti, no, prema našim iskustvima u Europi i šire takve tvrdnje u principu ne piju vodu. Jug po mnogo čemu – i u ekonomskim odnosima – može biti znatno sofisticiraniji i „razvijeniji“ od severa, a to važi i za bivše republike SFRJ u odnosu na Sloveniju, iako je slovenački BDP možda veći od ostalih. Ali BDP svakako nije sve. Čak je i Amerika, za koju se pretpostavlja da je među najrazvijenijim zemljama sveta, uvelike praktično treći svet. A Japan, s druge strane, kao jedna od ekonomski najrazvijenijih zemalja, takođe je jedna od najemotivnijih kultura.

Sada je na čelu vaše države predsednica Nataša Pric Musar, kandidatkinja levice što takođe potkrepljuje gorepomenutu impresiju. Šta vi kažete?  

– Zar u Srbiji nije na čelu vlade ženska predsednica, deklarirana osoba lezbejske i LGBTIQ proveniencije, a čuli smo od naroda u vašoj zemlji, da je i predsednik države navodno peder što je svakako radikalnije i modernije od situacije, koju trenutačno u tom pogledu imamo u Sloveniji.

Mnogi su zadivljeni vašom obradom pesme “The Future” Leonarda Koena. Šta je vama bilo važno kada ste pravili svoju interpretaciju ove pesme?

– Jednostavnost pesme i tekst, koji ne bi mogao biti aktualniji, iako je napisan i prvi put objavljen 1992. godine, znači pre 30 godina.

Kako gledate na aktuelne proteste klimatskih aktivista “Just Stop Oil”, šta mislite da će pokazati vreme, da su bili skandalozni ili preblagi? 

– Potpuno se slažemo s njima i podupiremu njihovu inicijativu. Skandalozna je industrija nafte i politika, koja se hrani sa njom, te svi mi, koji još uvek sve to prikladno i mirno konzumiramo. Uz svu našu veliku brigu za umetnost.

Vaš simfonijski projekat “Alamut” evocira priču o redu Asasina čiju je istoriju u svom romanu opisao slovenački pisac Vladimir Bartol.  Zašto je danas važno svirati/opevati priču o Alamutu? 

– Da, naše novo simfonijsko delo inspirisano je poznatom pričom zasnovanom na istorijskim događajima iz Persije u 11. veku, kako ju je u svojoj knjizi opisao slovenački pisac Vladimir Bartol. Centralni lik je jeretik Hasan ibn Saba (Hassan-i Sabbah), harizmatični verski i politički vođa Ismailita i osnivač misteriozne islamske sekte Asasina (ili hasasina), čije se ime još uvek izgovara sa strahopoštovanjem. Moto „Ništa nije istinito, sve je dozvoljeno“ kao najviši princip Ismailita – kojima komanduje Hasan ibn Saba – i centralna ideja romana, koja je, u duhu evropskog makijavelizma tog vremena i uspona fašizma – roman je objavljen 1938. i sarkastično je posvećen Benitu Musoliniju -, zasnovana na poricanju svih učenja i tradicija i izražava najradikalniji filozofski skepticizam, nihilizam i cinizam, više puta se ponavlja u romanu a Bartol ga koristi i kao moto knjige. U svetlu haotičnih vrednosti, poplave konfliktnih informacija koje vladaju svetom i agresivnih destruktivnih ratova koji guše naše vreme, ovaj moto možda nikada nije bio relevantniji nego danas. Laibachov Alamut je nastao u bliskoj saradnji sa savremenim iranskim kompozitorima i drugim saradnicima iz Teherana, koji imaju svoje razumevanje ovog istorijskog materijala, i to se u nekim elementima razlikuje od zapadnog popkulturnog pogleda, ali ipak u grubim crtama i osnovnoj priči ta interpretacija ostaje bliska Bartolu. U našem – lajbahovskom – pogledu, fokusiramo se prvenstveno na strukturu metafizičke moći i volje za (političkom) moći, i tako zapravo nastavljamo tamo gde smo stali pre nekoliko godina sa obradom Ničeovog Zaratustre. Za nas je Alamut zanimljiv i zbog toga, jer podupire našu tezu, da je umetnost fanatizam koji zahteva diplomatiju, a diplomatija je umetnost koja – barem prema Alamut-u – na drugoj strani zahteva fanatizam…

Kakav je vaš stav prema ratu u Ukrajini, mislite li da je ovaj sukob mogao da se izbegne ?

– Naravno, ovo se moglo izbeći da su politika i politička diplomatija ikada zaista bile spremne da rade u ime mira. Ali to očigledno nije tako i sada se čini da razuman mir jednostavno nikome više nije u interesu… Da su EU i SAD zaista želele da pomognu Ukrajini, mogli su sprečiti rat. Ruski bezbednosni zahtevi su u osnovi bili opravdani i racionalni, a sukob u Ukrajini je mogao da se reši pregovorima. Umesto toga, EU se u potpunosti pokorila agresivnoj i provokativnoj geostrateškoj politici SAD, doprinela njezinoj eskalaciji i pomogla da se sukob u Ukrajini – Putinova „specijalna operacija“ – pretvori u cinični proksi rat protiv Rusije (i Europe!) na ukrajinskom tlu. Iako je Putin definitivno, barem tako izgleda, glavni izvršilac i zločinački agresor u ovom ratu, veliki deo krivice može se svaliti i na vrat EU, a posebno SAD, koje su otvoreno vodile u velikoj meri isključujuću i arogantnu politiku prema Rusiji tokom proteklih decenija, čak i kada je Moskva ozbiljno ponudila saradnju i integraciju u ekonomskoj, vojnoj i političkoj sferi. U izvesnom smislu, moglo bi se reći da je Putin, naizgled vodeći sopstvenu hladnoratovsku bitku pod okriljem istorijskih ruskih interesa, u stvari stvoren i manevriran upravo zapadnom i severnoatlantskom politikom, i stoga nije čudo što je ruski predsednik sada u šali nazivan „najzaslužnijim saradnikom NATO-a“. U svakom slučaju, najveće kolateralne žrtve ovog sukoba su ukrajinski narod, ali će i sama Rusija (barem moderniji, proevropski deo ruskog stanovništva) takođe biti dugoročna žrtva ovog rata i posledice energetske i prehrambene krize će biti dugotrajne i ponekad smrtonosne za Evropu i mnoge druge zemlje širom sveta. O ogromnoj kulturnoj šteti da i ne govorimo. Stoga ovaj sukob treba što pre okončati.

Kako komentarišete rusofobiju?

– A rusofobija je svakako odvratna pojava, kao i fobija do bilo kog drugog naroda i kulture, a posebno jedne tako značajne kulture kao što je ruska. Pored fantastičnih umetnika, pisaca, kompozitora, arhitekata itd, iz Rusije ili Sovjetskog Saveza, u Ukrajini je zapravo rođen veliki broj poznatih umetnika, na primer Kazimir Malevič, Ilja Repin, Isak Brodski, Sonja Delaunay, Nikolaj Gogolj, Bulgakov, Džozef Konrad, Ana Ahmatova, Saher-Mazoh, Džozef Rot. Nisu svi smatrani Ukrajincima, ali su svakako rođeni ili su živeli u toj zemlji određeno vreme. Čak su i neki od najpoznatijih sovjetskih političkih lidera rođeni u Ukrajini, na primer Nikita Hruščov, Leonid Brežnjev, Mihail Gorbačov, itd. Umetnost i kultura – ​​iako sebe ne vidimo u potpunosti u tom rangu – trebalo bi da odlučno deluju kao faktor povezivanja i prevazilaženja glupih predrasuda. Mi smo svakako spremni, da po potrebi idemo u taj rat i borimo se protiv njega i protiv svih tih predrasuda i fobija.

Za više od četiri decenije vašeg postojanja moglo bi se reći da je neka vrsta konstante vaše zanimanje za mehanizme propagande. Šta biste rekli da li se koncept propagande izmenio u odnosu na vreme kada ste počinjali?  

– Dobro je znati, da reč „propaganda“ dolazi iz Vatikana. Fraza „congregatio de propaganda fide“ (kongregacija za propagandu vere) korišćena je da podrži katoličku veru kao odgovor na protestantsku reformaciju. Propaganda je naravno prisutna svuda i postoji već odnedavna. Svaka novina, časopis, informativni kanal, radio stanica, reklama ili bilo koja druga vrsta masovnog medija sadrži elemente propagande, kao nekad tako i danas. Prema Vebsterovom rečniku propaganda je »informacija ili ideje koje se sistematično i namerno šire kako bi promovisale ili pruzrokovale neku agendu, pokret, naciju, ideju, itd«. Sama propaganda nije ni zlokobna ni zla. To zapravo nije ništa drugo do organizovanje metoda, dizajniranih da ubede ljude da razmišljaju i ponašaju se na određeni način, a u ratnim vremenima to obično znači da ih navede da se bore ili da podrže borbu. Ratna propaganda je toliko važna da se često može koristiti kao oružje zbog moći koja dolazi sa javnom podrškom. Sposobnost da se dobije podrška javnosti može biti jednako važna kao i sposobnost borbe u ratu. Propagandni uticaj na javno mnjenje može biti razlika između pobede i poraza u ratu. Tehnike savremene propagande danas su iste kao nekad, ali sada svako može funkcionirati viralno. Propaganda je evoluirala u ozbiljno oružje koje predstavlja novu pretnju nacionalnoj bezbednosti. Postala je oružje izbora za faze oblikovanja državnog upravljanja i pripreme bojnog polja. Sajber ratovanje pre sukoba biće usmereno na nove propagandne metode kako bi se stvorila nesklad i uticalo na mišljenje mnogo pre nego što javnost shvati da nešto nije u redu. Zemlje će više ulagati u povećanje svog broja sajber ratnika jer su oni pristupačni i isplativi i treba im malo posebne ‘vojne’ opreme. Nove medijske platforme i socijalne mreže će i dalje biti upotrebljive i služiće kao idealne platforme za isporuku. Amorfna i komercijalna priroda interneta čini upravljanje i samokontrolu problematičnim, a profitom vođeni novi mediji uglavnom su oslobođeni nametljivog nadzora vlade. Propagandni posteri zamenjeni su digitalnim vizuelnim elementima, kao što je meme, koji se lako proizvode, masovno šire i politički upućuju, sa potencijalom da nanesu još veću štetu u politici i društvu nego što su propagandni posteri činili pre jednog veka. Principi su znači isti ali su metode manipulacije sofisticiranije. Poenta moderne propagande nije samo u dezinformisanju ili guranju neke agende nego još više u tome, da iscrpite svoje kritičko razmišljanje i da poništite istinu. Propaganda koja se širi internetom obezbeđuje da su potrošači interneta i društvenih mreža slobodni upravo onoliko i koliko im ta mreža i suvremena tehnologija diktira.

*Šta biste poručili beogradskoj publici pred koncert, šta može da očekuje od Lajbaha?

– Ništa posebno, možda samo ovo: manje što će očekivati, više će i dobiti. I ne treba da se stide da pokažu da uživaju – ako mogu, naravno.

 Solidarnost i ljubav bez granica

“Laibach prihvata svaku naciju i ne pravi razlike između njih a propagira i zagovara transnacionalni princip, i narod razume kao zajednicu koja nije okarakterisana ili opterećena pripadanjem zajedničkom vlastitom imenu, mitovima o zajedničkim precima, istorijskom paradigmom, elementima zajedničke kulture ili identifikacijom sa određenom ‘domovinom’, ali koja zato neguje osećaj duboke društvene solidarnosti. I po mogućnosti prakticira ljubav bez granica” podseća Lajbah u intervjuu za Danas.