Laušević i skandal sa Svetim Savom: Bila je to tačka iza koje se nije moglo nazad. Posle te predstave ništa više nije bilo isto

Deo teksta, prenosimo uz saglasnost autora.

„Gledaj me, i sećaj se.”

Tako je jednom rekao Šilja, obrijana obrva koja će posle ući u modu jer nisi bio opasan ako nisi imao izrezanu obrvu. Šilja je bio u “Sivom domu”, Šilja je bio Žarko Laušević i Žarko Laušević je bio Šilja, i desetak godina kasnije, kada glumac bude u pravom zatvoru, a ne u onom iz kojeg može da se upadne pravo u krevet jedne gospođe, biće onih koji će govoriti o predskazanjima.

Kakve budale, kao da je iko mogao da nasluti kakav će život imati Žarko Laušević, taj princ pozorišta i filma, taj najtalentovaniji, najlepši glumac, taj šmeker kakvog cetinjske ulice, budvanski talasi, beogradske daske, njujorške skele, zagrebački pajzli, spuške rešetke, nikada nisu videle, niti će.

Niko, pa ni Holivud, a kamoli ovo maleno slepo crevo sveta.

Bilo je možda većih glumaca – mada teško da je bilo takvih glasova, takvog sirovog talenta koji je patio kada bi ga ukalupili – i bilo je možda većih zvezda no što je to, na koncu, i mogao postati mali Šilja, ali takve sudbine nije bilo nikad.

Sudbine koja se završila, ili tek otpočela neki svoj novi život, 15. novembra 2023. godine.

Znali su mnogi da Lauš nije dobro, nedeljama se već po Beogradu šapatom pričalo o tome, no postojao je neki zavet ćutanja o njemu, još od tih devedesetih, zbog čega je vest o smrti velikog glumca ipak došla iznebuha. Da se ne uznemiri ni on, ni svi oni koje je dotakao.

Tek poneko bi rekao, onako usput, da je po nekoj drevnoj istočnjačkoj medicini, bolest pluća zapravo neka duboka nesavladana tuga. Eh, toliko je tuge bilo u njemu i oko njega da bi se, da je to istina, jedva disalo u Beogradu i svim Žarkovim gradovima.

Ali jeste tuga svih nas to što ne znamo – a znamo, zapravo, da nam bude još teže! – kako je mogla da izgleda karijera Žarka Lauševića da je u poslednjih trideset godina, umesto jedne kobne noći u Podgorici, odigrao na desetine, na stotine drugih uloga.

***************************************************************************************

Skandal sa “Svetim Savom”

A onda je došao Sveti Sava, pišu Velike priče.

Ubrzalo se bilo vreme tog proleća 1990. godine, događaji koji su menjali istoriju, psihologiju, baš kao i geografiju ovih prostora množili su se.

U retrospektivi svih događaja koji su menjali našu geografiju, jedno ima posebno mesto. Bio je to upad na predstavu “Sveti Sava” 31. maja 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i neodigrana predstava Zeničkog pozorišta po tekstu Siniše Kovačevića

Ironijski pogledi, poigravanje sa istorijskim faktima, psovke i seks na dvoru Nemanjića – a na koncu Rastku Nemanjiću daju na mnogo većem značaju i u startu je okarakterisan kao promocija kulta Savinog iz zapadnih krajeva Jugoslavije – deset godina posle “Žitija Brajanovog”, koju godinu posle “Poslednjeg Isusovog iskušenja”, a zašto da ne i godinu dana posle ekranizacije Pekićevog “Vremena čuda”, nekome je tada zasmetalo, uglavnom onima koji delo nisu čitali, koji predstavu nisu gledali.

Bila je to jedna tačka iza koje se nije moglo nazad. Posle te predstave ništa više nije bilo isto. Nije bio isti ni Siniša Kovačević, nije bio isti ni Žarko Laušević – koji je zbog pretnji tih dana odlučio da nabavi pištolj, a ostatak tragedije je poznat.

Sa Žarkom više nije bio isti ni Beograd, a ni slika o srpskom patriotizmu i svetosavlju više nije bila ista.

Nedeljama su trajale polemike, prepucavanja, reakcije na prekid predstave. Zgražavanje vandalskim činom koje je dominiralo u prvim danima, polako je prepuštalo mesto polemici da se u javnoj raspravi vidi ko je tu u pravu, da bi s vremenom od svega ostalo da je samo reč o kontroverznoj predstavi.

Iz te nesrećne noći je ostalo sećanje na pokušaje Aleksandra Berčeka i Branka Cvejića da “pregovaraju” sa protestantima i replike Žarka Lauševića koja je mogla da bude čuvena, kada je bukadžijama iz publike, onima koji su prekinuli predstavu, poručio da nisu oni veći Srbi od njega, Siniše Kovačevića ili bilo kog drugog.

Proteste su, inače, organizovali penzionisani sveštenik i predsednik Srpske svetosavske stranke Žarko Gavrilović, a u protestima su učestvovali i pojedini studenti kao i omladina patriotskih stranaka, među njima i SPO.

I među njima jedan koji nije bio omladinac – Vojislav Šešelj.

Iz ove perspektive pomalo naivno i romantično deluju zablude koje su provejavale, poput zapanjenosti Stevana Koprivice koji je tih dana rekao kako je nezamislivo “da 1990. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu grupa razularenih fanatika prekine predstavu”. Ej, 1990. godine!?

Siniši Kovačeviću i Žarku Lauševiću su stizale pretnje svakodnevno. Njihovim životima, njihovim porodicama.

“Bio sam vrlo rezigniran. Plakao sam”, rekao je Siniša Kovačević koji dan kasnije za Večernje novosti.

I Žarko Laušević je bio pod tim psihološkim pritiskom i morao je da otkaže sve predstave koje igra u Beogradu. Čak šesnaest predstava je bilo blokirano.

“On je na bolovanju iz bezbednosnih razloga”, rekao je u TV studiju Gaga Nikolić voditelju Dušanu Čukiću koji je prilog najavio rečima da je reč o “nesrećnoj predstavi”.

Nije predstava bila nesrećna.

Inače, ta predstava je prikazivana od januara te godine, a samo dan ranije je na Sterijinom pozorju dobila ovacije.

Bio je to neki novi Beograd, u kom izgleda za Žarka Lauševića, ili za one mitologizovane osamdesete nije bilo mesta.

Ta Žarkova decenija, od 1982. kada je dbitovao na filmu, pa do 1993. kada mu je pištolj u Podgorici promenio život, bila je to, kažu, decenija u kojoj se lepo živelo. Makar te osamdesete. Bilo je to, kažu, vreme otvaranja uma, nekih primesa slobode koja se do tada nije tako jako osećala, decenija zbačenih stega nekog davnog revolucionarnog vremena. I Žarko Laušević je bio vesnik toga.

Oficir s ružom, bio je viđen da bude nova jugoslovenska zvezda, izgled i talenat, spojili su se u jednu nezaobilaznu pojavu u godinama koje su dolazile. Slava i popularnost u jednoj velikoj zemlji. I baš kao najsvetlija decenija te zemlje, te mitske osamdesete, tako je i Žarko Laušević, kada je bio na vrhuncu slave, imao u sebi nešto setno, nešto što je predosećalo da je to sve jedna velika varka. Kao da je znao da se mora desiti nešto loše, i toj deceniji, i toj zemlji. I njemu.

Žarko Laušević je bio osamdesete.

Da li su te osamdesete koje su nestale u tragičnom ratu, kao što je Lauševićeva glumačka zvezda zaspala u surovoj tragediji, bile samo mit, jer da su bile tako divne i otvorene ne bi došle devedesete, verovatno je u ravni sa pitanjem šta je o Žarku Lauševiću govorilo to što je te kobne noći imao pištolj.

Onaj koji će opaliti nakon “Svetog Save”, kao kod Čehova…

Ostatak teksta o ulogama Žarka Lauševića, danima u zatvoru i povratku na slobodu možete da pročitate na sajtu Velike priče.