Foto: Matthias HornLegendarno berlinsko pozorište, nekadašnji ”Bertholt Breht teatar”, u Istočnom Berlinu, u kome je slavni nemački pesnik i dramski pisac Bertolt Breht bio spiritus rector i intendant ansambla, ima ove sezone na svom repertoaru komad Žan Pola Sartra ”Prljave ruke”, u režiji rediteljke iz Slovenije, Mateje Koležnik.
Ova inscenacija je bila premijerno izvedena u januaru ove godine, a potpisnik ju je gledao krajem oktobra u Berlinu.
Sartrova drama „Prljave ruke” spada u klasike književnosti i bavi se temama politike, moći i društva.
Ali o čemu je tačno reč u komadu?
Dramaturg Karolin Trahte govori o zapletu drame i pitanju da li bi moglo biti drugačije.
“Prljave ruke” (originalni naziv: Les Mains Sales) je politička drama francuskog filozofa i pisca Žan-Pol Sartra, napisana 1948. godine.
Radnja drame smeštena je u izmišljenu zemlju Iliriju tokom Drugog svetskog rata, a glavni lik je mladi komunista Hugo koji se uključuje u politički atentat, ali doživljava unutrašnji sukob između ličnih moralnih uverenja i političke obaveze.
Delo je značajno za egzistencijalističku filozofiju jer postavlja pitanja o slobodi, odgovornosti i etici političke akcije.
Ilirija, izmišljena balkanska država, sarađivala je sa Nemcima tokom Drugog svetskog rata.
Ali sada se plima okreće, ruske trupe su sve bliže i Nemačka kao da gubi rat.
Političke snage u zemlji se preokreću.
Regent i nacionalni liberali traže nove saveznike.
Mala „Partija proletarijata“ vidi svoju šansu da stekne uticaj pod okupacijom Crvene armije.
Međutim, ona je podeljena: socijaldemokratsko krilo podržava Hoderera koji želi da formira saveze da bi to postigao – takođe da bi što pre okončao borbe i izbegao nepotrebne smrti.
Radikalnije krilo oko Luja i Olge odbija takve kompromise.
Kada Hoderer dobije odobrenje da uđe u pregovore sa užom većinom, radikalno krilo planira pokušaj atentata na njega.
Mladi idealista Hugo dobija posao.
Džesika otkriva revolver i saznaje za Hugov ”zadatak”.
Shvatajući ovaj projekat napola ozbiljno, a napola ga proglašavajući igrom, ona razotkriva Hugov narcizam, dok on zamišlja herojski čin i nada se priznanju.
U stvari, on odlaže zločin iz dana u dan, poverljivi razgovori sa Hodererom čine praktično nemogućim da ga Hugo ubije.
On ne može sprečiti da se pregovori vode.
Kada Hugo uhvati Hoderera i Džesiku in flagranti, kako se ljube, scena se završava pucanjem.
Dok je Hugo u zatvoru, partija menja svoju politiku u skladu sa Hodererom.
Nakon puštanja na slobodu Hugo mora da odluči da li će slediti umereni kurs ili će ostati pri svojim idejama.
Kada bi mogao da se osvrne i ispita sve svoje odluke, da li bi ponovo tako postupio?
Da li bi mogao drugačije?
Glavne teme drame obuhvataju konflikt između ideala i stvarnosti političke borbe, kao i ličnu borbu glavnog junaka sa smislom, identitetom i moralnim izborima.
Hugo postavlja pitanje da li su opravdana “prljanja ruku” u ime viših političkih ciljeva, što je Sartr koristio da bi pokrenuo diskusiju o tome da li je moguće sačuvati lični moral unutar politike.
Sartrova scenska parabola mogla bi da dovede do jezive satire ili moralno-političke podvale.
Utoliko je zapanjujuće i senzacionalnije što su se rediteljka iz Slovenije Mateja Koležnik i scenograf Olaf Altman koncentrisali na izvođenje komada kao egzistencijalističke reprezentacije neuspešne lojalnosti.
Jer o tome je ovde reč, pored retoričkog podučavanja o osnovama političke filozofije.
Dva puta, na početku i na kraju, prednji deo bine pada na zemlju sa gromoglasnim praskom.
I onda vidite izgubljenog idealistu kako se tetura kroz maglu, u nepoznato.
U neverici, kao da nije mogao da veruje da su sve njegove misli završile u ništavilu.
Zaključak: reč je o nesreći bića koje više ne može da odredi svest.
Koležnik i njen briljantan ansambl donose na scenu ovaj skoro 80 godina stari deo diskursa na zadivljujući način.
U sporovima, Sartrovi psihogrami i moralne izopačenosti sijaju poput zaslepljujućih bljeskova preko rotacione pozornice.
Tu gledalac može da se prepusti činjenici da su laži i izdaja oduvek bili deo politike.
Kroz “Prljave ruke,” Sartr analizira način na koji politička pripadnost i ideologija mogu ograničiti ličnu slobodu i autentičnost, ali i kako su ideali često kompromitovani zbog pragmatičnih potreba.
Drama je i kontroverzna zbog svog kritičkog prikaza komunističke partije, a i dalje izaziva debatu o granicama političkog i moralnog angažovanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
