Lečenje od bola ljudskosti: Kritičar Danasa o filmu „Zver“

Sa jedne strane, izbor filma kojem ću se danas posvetiti je bio lak, pošto je „Zver“ već na pola gledanja bila viđena da se nađe na Danasovoj listi najboljih dvadeset filmova godine, a do kraja je ta pretpostavka samo potvrđena.

Sa druge, mnogo bi bezbolnije po um bilo baviti se, recimo, „Ekskurzijom“, bosanskim kandidatom za međunarodnog Oskara i festivalskim standardom kakav zaboravite čim krene odjavna špica. Tu je sve jasno i lako objašnjivo, naročito ako ste jedinka koja je odavno „pelcovana“ od svih zadrtih društvenih bolesti – a upravo takvima autorka „Ekskurzije“ monotono propoveda svoju očiglednu i očekivanu povest. „Zver“ je, pak, opasna i iskežena, napadajući nas dva i po sata svog trajanja, tokom kojih se teško može detektovati jedan nezanimljiv minut.

A zanimljivi su zato što od gledaoca traže da radi.

U prvoj sceni se mlada glumica (Lea Sejdu) nalazi na audiciji koja se sastoji od snalaženja u „green screen“ okruženju i borbe sa nedefinisanom zveri što joj ugrožava život.

Traje to od strane autora filma hrabro dugo, što nam daje priliku da razmišljamo dok gledamo kvalitetan i apsurdan mizanscen.

Glumica smo mi, ljudi XXI veka, jedini stvarni činilac sopstvenih egzistencija, okruženi prazninom, tom zveri koja nas napada i ubija. No, da li smo i mi neupitno stvarni?

Scena se završava razmrljavanjem piksela i našom junakinjom koja i sama postaje deo digitalne fikcije.

Sledeća na redu je sekvenca iz doba smiraja belle époquea, gde ponovo Lea Sejdu tumači Gabrijelu, pijanistkinju iz više srednje klase koja smireno tumara jednim od salona u kakvim valja biti vizuelno primećen i po visprenosti upamćen, ponajbolje nam znanih iz opusa Marsela Prusta.

Sa ne baš aktivnim traženjem muža – vlasnika fabrike lutki (motiv imitacije čoveka ponovo udara) – koji se negde bavi sopstvenim „minglovanjem“ kao svrhom kretanja, Gabrijela susreće Engleza Luisa (Džordž Mekej).

Dvojezična komunikacija, obojena diskretnim intelektualnim flertom, otkriva da se njih dvoje znaju od ranije? Ali, da li od pre tri godine, iz Venecije, ili od pre šest iz nekog drugog italijanskog grada?

Otvara se tema nepouzdanosti sećanja koje limitira opravdanost njihove (šire, svake ljudske) potencijalne veze. Segment je inspirisan novelom Henrija Džejmsa „Zver u džungli“ čiji siže donekle asocira na Gončarovljevog „Oblomova“.

Kod Džejmsa, glavni junak, užasnut usudom koji smatra da će mu doći glave – on ga zove „zver“, a mi ga možemo univerzalizovati kao tragediju postojanja – odbija da stupi u vezu sa po svemu suđenom ženom, sve do njene smrti kada shvata da je upravo život protraćen propuštanjem emocije ta zver što ga je proganjala.

Konačno, stižemo do osnovne vremenske ravni, 2044. godine i pustog a održavanog Pariza u kojem ljudi žive u svojim bezbednim domovima, izlazeći sa licima prekrivenim maskama i samo sa povodom koji im daje veštačka inteligencija što upravlja planetom. Usput, Amerika je nestala u građanskom ratu koji je počeo 2025.

Prilično kasno, i u ritmički pravom trenutku, nam se otkriva da smo do sada gledali scenarije koje nadkompjuter predstavja Gabrijeli, definišući ih kao uvide u njene prethodne živote. Ali, radi li se ipak o fiktivnoj virtuelnoj realnosti, dok je ideja reinkarnacije osmišljena kako bi se subjekat istinski identifikovao sa prikazom?

Kako god, dobronamerni cilj vladalačke mašine se nalazi u lečenju od bola ljudskosti zarad kojeg se valja prestati biti čovekom, ili barem onim što mi, današnji naivci, čovekom smatramo.

Scenariji koje proživljava junakinja insistiraju na besmislu emocije, čime se vraćamo na prvu scenu i uključujemo u „stvarnost“ Gabrijele iz 2014. godine koja se borila protiv nevidljive „zveri“. Ona je za sada neuspešna francuska glumica u Holivudu koja čuva bogataški dom za mali novac te postaje meta „incela“ Luja (ponovo Džordž Mekej, izuzetan kako u prethodnoj, tako još više u ovoj emanaciji), direktno zasnovanog na pojavi i mislima masovnog ubice Eliota Rodžera.

Mentalna angažovanost koju sam imao u ovom segmentu je prilično subjektivna, budući da sam pre nekoliko godina proveo nedelju dana u opsednutosti Rodžerom (videti tekst „O jednom izopačenom životu“, 18.04.2017), pročitavši i sto četrdeset stranica autobiografskog manifesta koji je ostavio pre nego što će krenuti u noć planirane mahnitosti. (Glupo je da ovo što ću sada napisati bude ovde, zatrpano u filmskoj kritici/eseju, ali ipak: Eliotov spis bi morao biti preveden na srpski jezik i deljen prosvetnim radnicima jer predstavlja savršeno uputstvo za rano prepoznavanje destruktivne mentalne bolesti u mladom čoveku).

Oba Gabrijelina i Luisova scenarija sadrže elemente katastrofe – u prvom iz 1910. je to poplava, u drugom zemljotres (uz Luisovu bolest kao ljudsku seizmološku pošast).

Takođe, Gabrijela se u obe priče suočava sa proročicom čija predviđanja ne slute na dobro, kao i sa golubom kao zloslutnim svetim duhom kojeg je nemoguće isterati prvo iz životnog prostora, zatim iz života. Kompjuter nam poručuje: sve je besmisleno.

U autorovom prividnom ludilu, katkad nalik najkriptičnijim tangentama Dejvida Linča, itekako ima metoda koji donosi dramsku napetost. Da li će Gabrijela smoći snage da se pobuni? Da li će se otrgnuti nametnutoj filozofiji? Da li ćemo i svi mi?