Legat Milana Vlajčića: Sedam stotina knjiga, ekskluzivni intervju s Paradžanovim koji su prenosili i svetski časopisi…

Milan Vlajčić je preminuo 9. februara prošle godine, a njegov Legat svečano je otvoren sinoć pred brojnim poštovaocima dela koje je ovdašnjoj kulturi ostavio jedan od najuglednijih jugoslovenskih i srpskih filmskih i književnih kritičara, publicista, novinara i beskompromisnih javnih intelektualca.

Pored svoje biblioteke knjiga o filmu, koju čini više od 700 naslova, među kojima su najrelevantnija teorijska dela napisana u poslednjih pola veka u svetu i kod nas, zapisa, fotografija sa najvećim stvaraocima filmske umetnosti koje je kao novinar, kritičar i uvaženi član međunarodnih žirija u dugom nizu godina upoznavao na prestižnim svetskim festivalima…, original intervju sa Paradžanovim jedan je od najvažnijih u ovoj riznici.

Filmski autor koji je obeležio svetsku kinematografiju nije voleo javnost i novinare, vrlo retko je davao intervjue, i rukopis koji se sada nalazi u vitrini u Jugoslovenskoj kinoteci, jedan je od samo nekoliko intervjua koje je dao za života, i jedan od poslednjih – Paradžanov je preminuo 1990. godine.

Kako za Danas svedoči novinarka Duška Maksimović, supruga Milana Vlajčića, ovaj intervju je nastao u proleće 1988, kada je Milan izveštavao sa Svezaveznog festivala sovjetskog filma u Bakuu, azeberdžanskoj prestonici.

Paradžanov je tu završavo tonsku montažu svog novog igranog filma „Ašuk kerib“, a na festival su kao gosti pozvani samo nekoliko novinara, među kojima je bio i Milan.

„Čim smo kročili u sobu 113 hotela „Nahčivan“, Paradžanov je podigao čašu sa rakijom: „Nećemo da se kucnemo, samo tiho da popijemo do dna, za uspomenu na dragog Andreja Tarkovskog i Ivana Korničuka, glumca koji je igrao glavnog junaka u mojim „Senkama zaboravljenih predaka“. Siguran sam da su ušli u večnost, besmrtni su. Verovatno su sada negde između nas“, zapisao je Milan Vlajčić na početku intervjua koji je prvi put objavljen u „Politici“ 7. maja 1988, a kasnije nekoliko puta u nekim inostranim zbornicima posvećenim Paradžanovu.

„Između filmova „Boja nara“ i „Legenda o suramskoj tvrđavi“ su petnaest teških godina o kojima se malo zna. Tri puta sam zatvaran i ostale su mi još dve godine uslovne kazne. To su najbolje godine. Načinio sam u to vreme 800 slika, šest scenarija“, govorio je Paradžanov u ovom intervjuu.

Na Milanovo pitanje koji mu je reditelj blizak, odgovorio je:

„Paradžanov koji još nije snimio film. Ali, ja o sebi ne razmišljam kao o reditelju. U Erevanu sam pravio izložbu šešira, lutaka, kolaža, to je moja omiljena izražajna forma i smatram je dostojnom mojih hvaljenih filmova“.

Paradžanov je dao i objašnjenje na pitanje zašto su njegovi filmovi toliko smetali sovjetskoj vlasti kad su se bavili narodnim životom a ne ideologijom.

„Možda su smetali jer se baš nisu bavili ideologijom. „U senkama zaboravljenih predaka“ su otkrili nacionalizam, jer su likovi priče govorili na guculskom jeziku, priča je pripadala tom kraju, a ne na ukrajinskom. Nisam pristao na „moskovski dublaž“, sinhronizaciju na ruski i tako je to krenulo. Nadam se da se ta vremena nikada neće vratiti“, govorio je veliki Paradžanov.

Intervju Milana Vlajčića ušao je i dokumentarni film „Paradžanov – Rekvijem 1995“, kritičara i filmskog teoretičara Ronalda Holoveja, urednika Holivud Riportera koji je pisao i za Verajeti i druge najpoznatije filmske časopise u svetu.

Veliki prijatelj srpskog filma, kako je svedočio Milan (Holovej je bio prisutan na Festu od njegovih početaka, na 37. festivalu bio je moderator okruglog stola o ženama na filmu, napravio je monografiju o filmovima Gorana Paskaljevića…), a radnu verziju svog dokumentarca o Paradžanovu lično je doneo na Fest 1996.

„Paradžanovu je odbijeno čak deset scenarija, 1974. je, ne prvi put, uhapšen zbog više navodnih prekršaja, kao što su homoseksualizam i „širenje venerične bolesti“ (!). na opšti protest međunarodne kulturne javnosti, pušten je iz zatvora 1978, ali mu je zabranjeno da režira filmove“, svedočio ie Milan Vlajčić, koji se i sam pojavljuje u dokumentarcu Ronalda Holoveja.

„Živeo je od prodaje starih stvari, a 1981. je viđen kako prosi na ulicama Tbilisija. Načinio je 1984. godine sjajan film „Legenda o suramskoj tvrđavi“, koja je sa velikim uspehom prikazana na Međunarodnom filmskom festivalu u Zapadnom Berlinu. I ovoga puta bez prisustva autora“, govorio je Vlajčić o jednom od najvećih filmskih autora.

Ratko Božović, Zoran Ivošević, Vladimir Pištalo, Lepa Karamarković…

U Jugosloovenskoj kinoteci juče je predstavljena i knjiga „Kavijar za sirotinju“, posthumno objavljena zbirka kritičkih tekstova o filmovima i književnosti, koje je Milan Vlajčić ispisivao za dnevnu novinu Nova i portal Nova.rs.

Moderator razgovora bio je Miroljub Stojanović, a o značaju Milana Vlajčića za našu kulturu govorili su i Stefan Arsenijević, Milena Đorđijević, kao i direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić.

Ovaj događaj okupio je brojne predstavnike naše kulturne i javne scene, Milanove poštovace, prijatelje, kolege, među kojima su bili Ratko Božović, Vladimir Pištalo, Leposava Karamarković, Zoran Ivošević, Arsa Jovanović, Radoslav Rale Zelenović, Zoran Radovanović, Srdan Golubović, Zoran Hamović, Janko Baljak, Petar Janjatović, Borislav Anđelić, Nebojša Bradić, Nenad Dukić…