Lepo je čuti dobru reč o situaciji u Srbiji

Neprestano smo šetali po beogradskim kafanama, i to je bilo zaista lepo. Vratio sam se u Beograd 1975, kada je Muzej savremene umetnosti organizovao retrospektivu slika mog oca, i sećam se da je to bilo vrlo dirljivo – prisećao se slavni reditelj Piter Bogdanovič 2012. Tada je u Beograd došao po treći put. Ovaj put da bi otvorio 40. Fest.

Holivudski reditelj srpskog porekla zapravo je, kako kaže, začet u Rumi. Rođen je 30. jula 1939. u Kingstonu kao Petar Bogdanović, gde su se njegovi roditelji bežeći od nacista preselili neposredno pre nego što se on rodio. NJegov otac bio je Srbin, a majka poreklom iz austrijsko-jevrejske porodice. Antonije Bogdanović, Piterov deda, bio je jedan od osnivača pevačkog i pčelarskog društva Srbije u Rumi. Bavio se društvenim radom i bio je veliki humanitarac, njihovo prezime uklesano je u zid crkve među velikim donatorima. Bogdanovići su u Rumi, takođe, bili poznati kao veliki zemljoposednici, imali su oko 1.200 jutara zemlje, a kuća im je bila na mestu sadašnjeg gradskog trga. Bavili su se vinogradarstvom i u tome su bili veoma uspešni.

Otac Borislav bio je slikar i imao je veliki dar za muziku. Kad se vratio iz Beča gde je završio dve više škole, konkurisao je za mesto sekretara Matice srpske. Naljutio se nakon odbijanja i iz protesta otišao u Zagreb gde je predavao časove klavira. Tamo je i upoznao svoju ženu, Piterovu majku, Hermu Robinson, iz jedne od uglednijih porodica. Međutim, zbog Herminog jevrejskog porekla, morali su da beže od dolazećeg rata i 1938. ukrcali su se na brod u Lisabonu i zauvek otišli u Ameriku. Tamo se vrlo brzo rodio sada slavni holivudski reditelj Piter Bogdanovič.

– Uticaj mojih roditelja bio je vrlo jak. Otac je bio dobar slikar, muzičar i naučio me je mnogim stvarima, ali više svojim primerom nego rečima. Ukazao mi je na to da su delo i način na koji živiš presudni. Majka je razumela i osećala umetnost, čime je, s jedne strane, mom ocu olakšavala da radi ono što voli, a s druge strane i kod mene razvijala takvu potrebu. Oni su imali odlučujući uticaj na izbor mog životnog opredeljenja, pa verujem i na formiranje nekog mog, nazovimo to tako, rukopisa – pričao je jednom prilikom Bogdanovič, koji je svoje roditelje učio engleskom jeziku.

Kao mladić bio je opsednut bioskopom pa je godišnje gledao čak četiri stotine filmova. Sa 16. godini upisao je glumačke studije kod slavne Stele Adler (lagao je da ima 18). U ranim 1960-im, bio je poznat kao programer u Muzeju moderne umetnosti u NJujorku, odakle je i krenulo njegovo usmerenje oko izbora profesionalnog zanimanja. Zahvaljujući njegovom radu u galeriji MOMA prikazani su filmovi Džona Forda i Hauarda Hoksa. Na osnovu beležaka sa Fordove retrospektive, kasnije je napisao knjigu o ovom velikom reditelju. Zanimljivo je da je zahvaljujući svom radu u galeriji skrenuo pažnju na jednog od zaboravljenih pionira američkog filma – Alana Dvana. Bio je pod uticajem francuskih kritičara koji su pisali za list Cahiers du Cinéma, a posebno ga je oduševilo razmišljanje Fransoa Trifoa. Po ugledu na njih i on se ubrzo latio pera i napravio ozbiljnu novinarsku karijeru u cenjenom svetskom magazinu Esquire. Vrlo brzo, po ugledu na Godara, Šabrola i Romera, počeo je da snima i svoje filmove. NJegovi prvi naslovi, međutim, nisu bili uspešni. Nije odustajao od pisanja o filmu, pa je tako radeći intervju sa Orsonom Velsom došao na ideju da napiše knjigu o njemu. Ipak, This is Orson Welles objavio je tek 1992, ali jedna je od najzaslužnijih osoba što je Vels u istoriji kinematografije ostao upamćen kao veliki glumac i reditelj. Među njegovim knjigama o sedmoj umetnosti važna je i Who the Devil Made It: Conversations with Legendary Film Directors, sačinjena od intervjua sa slavnim filmskim autorima, zbog koje je postao poznat kao jedan od najvažnijih filmskih hroničara engleskog jezika.

NJegov pravi rediteljski početak pada u 1907, nakon poziva iz Američkog filmskog studija da režira dokumentarni film o DŽonu Fordu. Ubrzo je ostvarenjem Poslednja bioskopska predstava u svetsku antologiju ušao kao jedan od najznačajnijih predstavnika novog Holivuda, uz reditelje poput Vudija Alena, Frensisa Forda Kopole, Brajana de Palme, Stenlija Kjubrika, Martina Skorsezea…

– U svakom od mojih filmova ima nešto što izuzetno volim, ali mislim da je važno reći da je publika ta koja daje konačnu ocenu. I mada me ona uglavnom pamti po filmovima Poslednja bioskopska predstava, Mesec od papira, Šta ima novo doktore i Maska, koji su postigli uspeh, preživeli vreme i još traju, ima i drugih filmova koje sam radio i za koje mislim da su podjednako dobri. Ali, nisu distribuirani na pravi način ili nešto nije bilo u redu sa produkcijom, zato nisu predstavljeni publici onako kako je trebalo – rekao je Bogdanovič.

NJegovi profitabilni filmovi doneli su mu mnogo novca, kritika ih je cenila, ali nikad nisu izlazili iz okvira umetnosti. Reditelj nije želeo da pravi komercijalna ostvarenja i upravo iz tog razloga odbio je da snima projekte koji se danas smatraju kultnim, poput Kuma i Bande NJujorka.

– Novac dođe i prođe, on nema veze s onim što podrazumeva umetnost. Kad mi je ponuđen Kum, nisam želeo da se bavim temama koje prate mafiju, a u Bandama NJujorka nisam video ništa umetničko – rekao je svojevremeno Bogdanovič.

Pored režije i pisanja, vremenom je počeo da se bavi filmom i kroz glumu. Igrao je u ostvarenjima Kil Bil, Zakon i red, Kako sam upoznao vašu majku, a jedna od njegovih najpoznatijih uloga je u TV seriji Porodica Soprano, gde je igrao psihijatra.

– U režiji najviše uživam. Tada sam u kontaktu sa svim filmskim profesijama. To mi je najizazovnije, jer je najobuhvatnije. A glumu volim, to mi dođe kao odmor – primetio je on.

Paralelno s poslovnim uspehom, usledilo je i sve ono što slava sa sobom nosi. Mnoštvo žena, pića, pa i opijata. Bio je u braku sa pesnikinjom Poli Plat, zabavljao se sa glumicom Sibil Šepard, plejboj zečicom Doroti Straten (koju je suprug ubio kad je saznao za aferu), a zatim i njenom sestrom Luiz… Ima dve kćeri (Aleksandra – Saši i Antonija) i obe se bave glumom.

Osim poseta Festu, za srpski film vezuje ga to što je bio u Veneciji kada je 1982. Kusturici dodeljen Zlatni lav za debitantsko ostvarenje.

– Gledao sam Sjećaš li se Dolly Bell?, poznajem rad Emira Kusturice, bio sam član žirija u Veneciji kad je dobio nagradu i borio sam se za to. Jer, dok sam gledao njegov film, pomislio sam – bože, kako imam neki osećaj bliskosti – izjavio je prilikom poslednje posete Beogradu.

Tada je istakao i da nema utisak da je Srbija negativno predstavljena u savremenom američkom filmu. – Nisam video nijedan film koji portretiše Srbe negativno. Možda ja ne gledam mnogo filmova, ali nemam takav utisak. Bilo je negativnih komentara ranije, 1999. godine, u vreme Klintonove administracije, kada je Srbija bombardovana, za šta sam mislio da je pogrešno. Sada nisam svestan posebnih antisrpskih osećanja u Americi. Mada, naravno, mnogi ljudi ne razumeju politička dešavanja na Balkanu – izjavio je Bogdanovič tada.

NJegovi boravci u glavnom gradu Srbije odveli su ga i do Rume u kojoj žive njegovi Bogdanovići. Sa svojom sestrom Anom planira snimanje dokumentarnog filma o svom ocu, slikaru.

– Naravno da sam zainteresovan za ono što se dešava u Srbiji. Kad su loši događaji, nesrećan sam zbog toga. A uvek je lepo čuti svaku dobru reč, pogotovo što u Holivudu nije bilo mnogo ljudi odavde. Koliko je veliki ponos taj sjajni momak Novak Đoković, možda je suviše i govoriti – zaključuje Bogdanovič.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD