„Ono što je Džimi Hendriks za gitaru, to je Leri Levan bio na gramofonima“: Beograd ovog petka slavi rođendan velikana klabinga

Ovog petka, 19. jula, na više lokacija širom sveta, u gradovima koji žele, mogu ili već odavno nose etiketu – „klabing prestonice, pa uneti nakon toga lokaciju po želji, desiće se žurka koja slavi 70. rođendan velikog majstora DJ-inga Lerija Levana. Nekome ova informacija apsolutno ništa ne znači i verovatno se po prvi put susreće sa ovim imenom. Nekima znači apsolutno sve, odnosno mogućnost da obuku svoje cipele za ples i baš tako odaju poštu heroju koji je izlazio iz okvira svake defenicije klupske muzike, postavljao nove granice, a onda ih sam probijao i širio.

Leri Levan je američki haus i disko DJ (između ostalog) koji će ostati poznat po svojoj rezidenciji 70-ih i 80-ih u kultnom njujorškom underground klubu „Paradise Garage“ za koji se kaže da je proto tip svih onih modernih klubova 21. veka. Levan nije bio samo disk džokej već i neko ko je „tastemaker“ i neko ko pokušava da kroz izbor pesama koje pušta u klubu progovori sa publikom i prenese im vrlo važnu poruku. Te poruke u nešto malo mračnije i zatvorenije vreme Amerike su puno značile manjinama, kako rasnim tako i seksualnim, koji su u tom trenutku bili okarakterisani kao otpadnici društva.

U beogradskom klubu „Karmakoma“, ovog petka 19. jula, desiće se ta rođendanska žurka povodom 70. rođendana Lerija Levana. Za kormilom će biti DJ Brka i Phillie P koji će ovu žurku posvetiti Levanu, ali i klubu „Paradise Garage“.

„Svi DJ-evi mnogo duguje Leriju Levanu. Čak i oni koji nikada nisu čuli za njega. Leri je jos pre četrdeset godina postavio bukvalno sva pravila puštanja muzike u klubu. On je otac modernog DJ-a. Ovog vikenda će se širom sveta obeležiti njegov 70. rodjendan. Divno je da će se obeleziti i u Beogradu“ rekao ja Slobodan Brkić – DJ Brka, jedan od velikana beogradskog klabinga.

Da bi se pričalo o Levanu, mora se prvo postaviti društveni i popkulturni kontekst 70-ih. Disko je uzleteo, bio jedan od najpopularnijih svetskih žanrova, ali i vrlo brzo aterirao u polja nebitnosti i muzičkog stila koji je često izvrgavan ruglu. „Diskoteka 54“, najpopularniji klub tog vremena je postalo mesto u koji svaki „Regular Joe“ želi da uđe, a mnogima je to i pošlo za rukom. Uprkos hajpu prvih godina u kojima je gazda lokala lično birao ko sme a ko ne sme da uđe. Takvo visoko profilno mesto vrlo brzo je postalo parodija.

U svetlu svega toga, „Paradise Garage“ je bio klub koji je održavao originalnu ideju spajanja ljudi koji su želeli da budu ujedinjeni pod ritmom jakog basa, gruva i melodija. Mala oaza, gde su ljudi bili zaista dobro vaspitani i prijateljski raspoloženi jedni prema drugima, u kojoj ste se osećali potpuno udobno. Gej ljudi, crni ljudi, latinosi, odbačeni od mejnstrima, ovda su našli utočište, i posećivali klub kao u nekoj vrsti hodošašća ili mise.

Vremenom, selebritiji poput Mika Džegera, Debi Hari, Stivi Vondera, postali su gosti ovog kluba, ali nikad to nije bilo kao u mnogo poznatijoj Diskoteci 54. Ovde su bez šljokica, kamera i hajpa dolazili kad su želeli da budu manje viđeni i neprimetni. Da se utope u masu i samo plešu.

Mejnstirm disko je često nazivan glupom i bezbrižnom pop muzikom bez ikakve poruke, za razliku od rokenrola. Međutim, mnogi muzički kritičari i istoričari će vremenom pisati o tome koliko je disko u svojoj osnovi bio revolucionaran. Naime, on ima jasnu političku agendu – opsesiju jednakošću i zajedništvom. U prvim disko klubovima, zajedno su plesali gej i strejt ljudi, crni i beli, bogati i siromašni, reč „love“ iliti „ljubav” se nalazi u refrenima stotinu pesama čime se prenosila ta glavna poruka, sa željom da postane stvarnost.

„Ono što je Majls Dejvis za trubu, Džimi Hendriks za gitaru, a Džon Koltrejn za saksofon, to je Leri Levan za gramofone“

Leri Levan se pojavio kao tinejdžer na njujorškoj drag sceni, zajedno sa još jednim haus velikanom Frenki Naklsom. Njima dvojici će se kroz dalju karijeru, od početka sedamdsetih pa na dalje se ukrštati putevi. Pod raznim mentorima, učili su da postanu vođe underground haus i disko pokreta, ali i da celom žanru daju jedan drugi i dublji smisao.

Levan kad se domogao kluba „Paradise Garage“, odmah su u njemu prepoznali tu zvezdu vodilju i već nakon nekoliko sezona krenuli da ga tretiraju kao najboljeg DJ-a na svetu. Isticali su mnogi i tad, kao i kasnije dok su se bavili njegovom biografijom da on nije bio tehnički savršen. Nije bila retkost da ispadne iz ritma, ili da napravi čudan prelaz, ali u tome je bila poenta. Takav, nesavršen, želeo je da prenese poruku, da komunicira sa publikom, da iz razveseli, razgali, ali i zbuni, da im donese nešto što možda ne vole na prvu, drugu, ili čak treću loptu, ali što će kasnije naučiti da cene i samim tim više poštuju kako vreme bude odmicalo.

Kao DJ, imao je pregled celog kluba, posmatrao je masu, video bi da neka grupica ne pleše i onda bi samo za njih puštao da ih razgali, privuče i natera da dišu kao jedno sa ostatkom kluba. Njegova vizija i želja je bila da kontroliše muziku ali i svaki aspekt i detalj. Smatrao je da ne moraš samo pesmom da se obraćaš ljudima. Potrebni su ti i osvetljenje, dobar soundsystem, pa i sam izgled kluba. Sve je doprinosilo konačnom utisku.

Kao i korišćenje pesama koje nisu elektronske, niti disko, ali bi sjajno „legle u datom miksu“. I komercijalni, i elektro pop bi se našli rame uz rame sa nekom fanki trakom, kao da je Levan odgovarao na neki zamišljenu opkladu koja je glasila – „Nema šanse da pustiš ovo i da ti uspe“, a konačni proizvod bi bio takav da bi on tim miksom pobednički odgovorio – „Jok, ti ćeš“.

Leri Levan je puštao muziku sve do smrti. I kad se razboleo imao je turneje. Tek kad je onemoćao se povukao. Organizam mu je bio toliko slab pred kraj, da nije mogao adekvatno da se leči i nije mogao da se operiše. Preminuo je 1992. godine od endokarditisa.

Njegov rad i njegovu zaostavštinu je možda najbolje opisao Dejvid Morales, još jedna živa legenda klabinga. On je rekao – „Ono što je Majls Dejvis za trubu, Džimi Hendriks za gitaru, a Džon Koltrejn za saksofon, to je Leri Levan za gramofone“.