Letnji dvorac i ergelu Beringer nasledio je Andreas od svoje majke Kristine koja se nije udavala posle muževljeve smrti. Živela je sa Andreasom u jednom krilu sopstvene najamne palate u gradu a leti odlazila u kaštel na pustari, jer ju je, iako bolno, ipak podsećao na kratku i lepu mladost s nesrećnim Andreasovim ocem Jakobom.
Andreas, koji je deo detinjstva provodio s majkom u kaštelu dok je još građen, u gradu je stalno mislio na Beringer i slike godišnjih doba u gradu stalno upoređivao sa onima na pustari, sasvim pomešanih osećanja, neodlučan, nesiguran i u gradu i u kaštelu u koji bi ponekad odlazio.
Tako povučen, u već poodmakloj momačkoj dobi, oženio se i prešao da stalno živi na pustari usred stotina lanaca crne zemlje svog ogromnog imanja.
Učinio je to i zbog svoje supruge Marte, žene tankog struka i tankih živaca, koja prisustvo više, posebno nepoznatih ljudi nije podnosila.
Nije bila luda, kako su to njihovi radnici najčešće i mislili i šaputali, već jednostavno preosetljiva žena, još mlada udata iz udobne i bogate roditeljske kuće u velikom gradu i dovedena dobrom, nežnom ali jednostavnom i praktičnom Andreasu, večito zauzetom velikim imanjem i obuzetom odgovornošću za sudbinu Beringera.
Samo su pred zimu dolazili Andreasovoj majci u veliku kuću u gradu i tu provodili vreme zimskih praznika i balova.
Ali, koliko je Marta propatila kada ju je Andreas posle svadbe odveo u kaštel, tako sada, posle mnogo godina i dugih leta provedenih na pustari, Marta više nije mogla da uživa ni u gradu.
Nije više bila ni tu ni tamo.
Sva se skrila u samu sebe.
Sve su češće i zimu provodili na Beringeru; ona čitajući i retko izlazeći, a on večito negde vani, u štalama s konjima, nadgledajući ono malo zimskih radova i ponekog slugu koji je tu ostajao kad odu u sezoni zaposleni seljaci.
Dvoje dobrih ljudi koje je život spojio u brak, u jednu kuću, a oni se neprekidno u mislima udaljavali jedno od drugog.
Uređujući veliki i udobni kaštel, Andreas je pokušao da Marti tu na pustari zameni roditeljski dom, ali je ona sve više ćutala, možda jedino strastveno volela duge i njemu nerazumljive, čudne i, činilo mu se, bezrazložne vožnje dvokolicom po travnatim linijama između velikih tabli njiva.
Sve je ona činila da mu bude pažljiva supruga, ali bila je nervozna i sva drhtava i odsutna da ga je prosto bilo i stid i strah da joj uveče priđe.
Nikad nije saznao da li je mogla imati decu, ili možda nije, ili je možda i on sam bio tome razlog.
Možda se, jednostavno, njihove čežnje jedno za drugim nikada nisu poklopile, a retke nežnosti su im prolazile u prevelikom međusobnom zaziranju, suzdržavanju i stidu.
Beringer je osećao grižu savesti što ju je ovamo doveo, što se uopšte oženio njome kad već nije bio siguran da ona to želi.
Nikada nije doznao niti je ona pokazivala da je pre njega bilo koga volela.
Možda je u tom krhkom telu i velikom vlažnom oku bilo prostora i za strastvenu ljubav koju Andreas nikada nije uspeo da probudi.
Okružio ju je pažnjom, udobnošću kaštela, vodovodom koji je nedaleko pokretao konj u dolapu, malom fontanom pred baštenskom terasom, parkom plemenitog drveća u toj divljini za koji je sadnice nalazio po svetu, golubarnikom s krupnim belim golubovima.
Ali ništa od toga Martu nije razveselilo.
Samo bi ponekad, s nekim posebnim sjajem u oku, prilazila drvenoj ogradi ergele i dugo posmatrala mlade pastuve kako ržu i u divljoj igri troše snagu, dok zatvorene u štali, od neprikrivene čežnje, njište mlade kobile.
Autor je romansijer i esejista čiji je roman „Kaštel Beringer“ objavljen u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
