Leu Sejdu kamera voli

Poslednjih nekoliko godina ona je najtraženija i najuposlenija francuska glumica. Kako u Evropi, tako i u Holivudu. Njeno ime je Lea Sejdu.

Prozirnog tena, malog, prćastog nosića, kratke kose a la Gavroche, nenašminkana, setnog, melanholičnog pogleda, skromnog, neupadljivog držanja, nonšalantna, ona pre odaje utisak devojke iz kraja nego osobe koja vlada filmskim ekranima.

Njena karijera je započela 2008. ulogom u filmu Kristof Onorea „Lepa osoba“, kojom je odmah skrenula pažnju na sebe i osvojila i nagradu u kategoriji “glumica koje najviše obećavaju”.

Od tada je igrala u velikom broju umetničkih i nezavisnih produkcija, kao i u nekoliko blokbastera, pa čak i u DŽejms Bondu. Međutim, svetsku slavu i popularnost je stekla igrajući plavokosu lezbejku u filmu tuniskog reditelja Abdelatif Kešiša – „Plavo je najtoplija boja“, za koji je zajedno sa svojom partnerkom Adele Exarcopulos i rediteljem osvojila Zlatnu palmu u Kanu 2014.

O ovoj prestižnoj nagradi kaže: „Nije me promenila. Moje sumnje i nemiri su ostali isti. Palmu sam prihvatila kao priznanje za jedan put, za rad na prethodnim filmovima, koji su mi dozvolili da uradim ovaj. Rečju, kao priznanje mojoj ukupnoj umetničkoj egzistenciji, uključujući i bezizlazne, teške trenutke. Da, ja sam želela da iskoristim šansu koja mi je pružena i pronašla sam svoj put”.

Od tog trenutka njena karijera je bila etablirana i ponude su krenule da pljušte sa svih strana. Lakoća sa kojom je menjala teritorije, žanrove i karaktere, učinili su da je prozovu kameleonom francuskog glumišta.

Jednog trenutka je bila fizička radnica, a već drugog prefinjena aristokratska dama; čuvarka u zatvoru ili sofisticirana intelektualka; umetnikova muza ili vetropirasta gamenka, itd, itd… Upravo to je učinilo da njena filmografija izgleda impresivno, tim više što ima tek 37. godina. A već je bila je heroina u delima vrhunskih francuskih i svetskih reditelja – od Bruna Dumona, Mišela Delpešina, Benoa Žakoa do Ursule Mejer, Rebeke Zlotovski i drugih, kao i svetski slavnih imena poput Kventina Tarantina, Vudija Alena, Ridlija Skota, Jorgosa Latimosa, Ksavijera Dolana, Keneta Brane, Tomasa Vinterberga, Vesa Andersona, Mie Hansen Lov, Bertrana Bonela…

Uostalom, najbolja potvrda toga je da je u poslednjih deset godina svake godine bila na festivalu u Kanu, sa bar jednim filmom u kojem je bila glavna zvezda, da bi 2021. godine postigla apsolutni rekord – sa čak četiri filma u zvaničnoj selekciji.

Ove godine stiže kao glavna junakinja misteriozne fikcije slavnog Dejvida Kronenberga – „Les Crimes du Futur“ i intimne priče Mie Hansen „Love, One fine Morning“.

Mora se priznati da je za nekoga ko je izjavio da se posvetio glumi samo iz razloga da bi izbegao kancelarijski posao, ona postigla zavidan uspeh.

“Opredelila sam se za ovaj poziv samo da bih našla mesto u društvu. Želela sam da radim i da postanem neko. Odrastajući, bila sam potpuno izgubljena. Bez jasnog, vidljivog talenta za bilo šta. Pored toga u školi sam bila užasna, tako da je sigurno da ne bih uspela da postanem doktor, a užasavala sam se kancelarijskog posla”, kaže ona.

Lea Sejdu je rođena i odrasla u Parizu, a potiče iz poznate i izuzetno bogate francuske, aristokratske protestantske porodice.

Za razliku od njenih roditelja koji su bili u sferama telekomunikacija i umetnosti, njene dede su držale filmsku industriju Francuske – jedan je bio predsednik filmske kuće Pathe, a drugi predsednik Gaumonta, najstarije filmske kompanije na svetu.

I pored tolikog bogatstva i privilegovanog položaja koji je uživala, njeno detinjstvo je bilo čudno, nepredvidivo, usamljeno.

Haotično i komplikovano, sa roditeljima koji su se razveli kada je imala tri godine, pa se njoj, kako kaže, uvek činilo da je siroče.

I pored toga što je bila unuka dva filmska magnata, ništa nije govorilo da će ona krenuti tim stazama.

Lea tvrdi da gluma nije bila njena preokupacija, niti želja, već opersko pevanje kojem je posvetila neko vreme, upisavši se na konzervatorijum.

No, budući da nije bilo značajnijih rezultata, ona je nenadano rešila da se okrene sedmoj umetnosti, pohađajući tečajeve i škole glume, kako u Francuskoj, tako i u Americi.

Prvu šansu joj je pružio Kristof Onore, koji za nju kaže: “Profesija glumice je za nju bilo otkriće i uverena da je to upravo ono što želi i treba da radi, ona se upustila u tu avanturu sa entuzijazmom, ozbiljnošću i totalnom predanošću.

I njena karijera je postala jedan niz izazova. Jer ona ne bira ličnosti koje će da tumači, već se opredeljuje za izazove”.

I evo, već drugu deceniju izazovi neprestano traju.

Kao i misterija zvana Lea Sejdu! Da li se radi o izuzetnoj lepoti? Ne bi se moglo reći. Jedinstvenom talentu? Izvesno ne.

Posebnoj smelosti da se suoči sa izazovima? Moguće. Pa u čemu je onda ključ tog meteorskog i neverovatnog uspeha?!

Verovatno u objašnjenju Vudija Alena – “Nju kamera jednostavno voli “, Lea vlada ekranom. Ima hipnotišući dar. Nameće se! I čini da zasija, da bljesne i da pritom i dalje ostane zagonetna. Što se ne objašnjava i ne istražuje. Jer je jednostavno tu.

U skladu sa svojim otvorenim i iskrenim duhom, ona ističe da je najponosnija na to što je i pored slavne i uticajne porodice sve postigla sama, čime ne ostavlja ni najmanje prostora za insinuacije da su joj familijarne veze olakšale karijeru.

Takođe nije joj strano da novinare upita: „Da li sam manje glupa nego što ste mislili”, kao i da bez ikakvog kompleksa prizna da je retko ko prepoznaje na ulici, ili joj traži autogram, jer nisu ni čuli za njeno ime.

Ona ne razmišlja o budućnosti. Ali kako stvari stoje, ona će snimati i igrati na filmu još dugo i biće samo bolja, samouverenija, profesionalnija. I nema nikakve sumnje da njeno pravo vreme tek dolazi. I tada je sigurno više niko neće pitati kako se zove.