Linija u sinkopi, ili majka

Pijemo po neku čašu pošipa, pošip čarna M. H. i ja.

U maloj sam žurbi, zakazana je na Kalemegdanu utakmica slikari i pisci. Teren između Zvezdinog i Partizanovog košarkaškog igrališta.

U lakim sam mokasinama na bose noge.

Kasnim, i tako uđem u igru. Prvi duel sa već legendarnim Draganom Lubardom, lice između Leonarda da Vinčija i Dostojevskog, i proturim mu loptu kroz noge. Nisam imao kuda drugo.

A Crtač opsuje ceo svet, i mene zakači, i još doda da samo Peđa Milosavljević i on razumeju Kalemegdan.

Opsujem ja i svet i Dragana i nastavim prodor.

Izgubili smo, bili su tim.

Posle utakmice stojimo, svaka skvadra, kod svog gola, svoje kapije. Nakon malo vremena prilazi mi centarfor slikara mladi Rade Kundačina, igrao u juniorima Partizana: Igramo utorkom i petkom od četiri sata pa ako hoćeš dođi i ti.

Znam da je Lubardin izaslanik. I počnem da pohađam časove linije i lopte kod maestra Lubarde. Sećam se njegovih ciklusa: Zgarišta, Klijanja, Napuštena gradilišta, Bežanijska kosa, Dve smrti K.M., Hiljadu i jedna glava… Hiljadu glava sa Kalemegdana, Lubarda je voleo da igra šah (čuvene partije sa velemajstorom Dragutinom Šahovićem) i provocirao je protivnike na reakcije za svoje studije – portrete.

Dragan Lubarda, ratno siroče iznikao je iz pepelišta rodne kuće. Iz Kaknja (mlad, mlad, igrao u Rudaru) prešao u Sarajevo, pa onda na Likovnu akademiju u Beogradu kod majstora Mila Milunovića… I došao do profesora Večernjeg akta: Linija kao volej, kao volej i dribling, dribling u noći. Ili linija kao džez, kao bluz i kao disciplina.

Kakav je Lubarda imao fudbalski pas, pas kao guja i kao ura, kao peščanik. Pas kakav je imao Antuneš Koimbra Ziko: Dribling je produžena linija sa grčke vaze. Linija u sinkopi. Lubarda je živeo u sinkopi.

Dvanaest semestara išao sam na časove kod Dragana Lubarde: tehnika i etika linije: nijedna duša nema planetu, a dribling ima… Ne diraj, ne povređuj crtu… I moj treći brat Dimitrije u terci: Dupli pas sa dva brata, san i smrt u slozi.

Na minus 15 čistili smo sneg i led sa terena, a onda se podelili, Rade Kundačina, Boža Kićević, Zoran Kostić na jednoj strani, a na drugoj Lubarda i Koprivica.

U to surovo, kalemegdansko sivo predvečerje Dragan je dao gol oksfordom iz mrtvog ugla.

Dostojan njegovih najboljih crteža. Bio sam još mlad i mislio sam da znam sve o lopti. Naučio sam od Dragana Lubarde da linija počinje od mrlje, mrlje krvi.

Rez. Godina je 1994. Dragan je bolovao od jektike i lečio se u Antituberkuloznom institutu.

Veselo me dočekao, na natkasni red epruveta sa uzorcima Draganove krvi: Iscepi jedan list iz sveske. I dam mu, list na kvadrate iz moje svaštare.

Otvara jednu epruvetu i umače pipak epruvete u svoju krv. U jednom potezu uradi moj portret. Dugo, dugo sam čuvao taj list s Draganovim crtežom i nestao je među knjigama u toku jedne od selidbi u Beogradu.

Veliki crtač uradio je veliki broj portreta pesnika, portret pogađa suštinu pesme i suštinu karaktera pesnika. Lice kao zrcalo stihova.

Portret Vaska Pope sa očima koje su videle sve, i dalje su radoznale, čiste. Portret Branislava Petrovića i njegova pesma Og(led) o ledu: Tvorče, luđačka silo, genijalna euforijo!/I ti si led. I led je sve što si stvorio. Portret Slobodana Markovića, portret Radomira Reljića i pesma LJubomira Simovića

Slikar Radomir Reljić ispod u nebo odlazećeg aeroplana dvokrilca. Portret Danila Kiša, njegov najbolji portret, vidi se na tom licu da je bolestan od večite mladosti. Od polarne usamljenosti.

Preciznost na portretima Dragana Lubarde može stati samo u distih: poput otrova na apotekarskoj vagi/možeš pahulju da meriš na jeziku. To je genijalni Oto Tolnai koji više voli slikarstvo i od književnosti.

Često je pored Dragana Lubarde u kafani Kolarac sedeo pesnik Dragiša Ajdić. Tih, zanet u nešto..

. Davno već u letnje popodne Dragan je tražio da pesnik izgovori stihove: Još jedna je pala/glava – prkosna glava/i potekla po ne znam koji put/na tlu ovom/crvena krv – zdrava.

I dok je jednom u Kolarcu Dragan crtao Ajdić je nehotice prolio tuš po belini. To je jedini Lubardin crtež sa mrljom. I ostao je taj crtež nezavršen.

U ožujku, 14. marta 1967, sedeli su u kafani hotela Mažestik Mirko Kovač i Dragan Lubarda. Poredali nekoliko kovanica na stolu, ali za te pare nisu mogli da naruče ni dve kafe. Prišao im je gospodstven čovek, oko 40-ak godina, naš konzul u Minhenu i zamolio Lubardu da otvori blok, mapu, i da mu pokaže crteže koji su za prodaju.

Otvorio je blok D.L. a konzul je pokazao na onaj crtež s Ajdićevom mrljom. Crtež nije bio na prodaju jer je nezavršen. Konzul je insistirao, ali je morao platiti mnogo skuplje jer je Dragan imao još na njemu da radi. I platio je konzulski konzul.

Onda su dva prijatelja prešli u restoran hotela i gostili se svakovrsnim delicijama. (Konzul je u sledeće tri godine kupio celu kolekciju Lubardinih nezavršenih crteža) Počela je da pada noć, promicala je poneka pahulja ožujskog snega a Kovač i Lubarda nastavili su odiseju po beogradskim kafanama i okončali je u kafani Zmajka, Zmajka ili Zmajko kod Bajlonijeve pijace.

Negde pred zoru Dragan L. završio je crtež koji je počeo u Gradskoj kafani, crtež Prijatelji pod staklom. I darivao ga Kovaču: Sada imaš svoj crtež, takvih je malo, ne poklanjam crteže, jer su krvavi, iščupani iz utrobe…

Crtež sa portretima dvojice prijatelja i obrisima onih koji su navraćali do njihovog stola u Mažestiku, stajao je na zidu Kovačeve radne sobe u Rovinju. Prijateljstvo M.K. i D.L. bilo je otmeno, karnevalsko, neraskidivo. Jurodivo.

Trajalo je to prijateljstvo sve vreme ošamućenog, boemskog kulturnog proljeća Beograda. Od sredine 60-ih do sredine 80-ih. Dolazile su kobne 90-te: Lubarda se povukao u izolaciju, nije više nosio blok.

Profašističke vlasti progonile su Kovača i on se spremao na selidbu u Istru, Istru ili… Mesec dana bio se sklonio u kuću-atelje svoje stopanice, slikarke Bobe Matić. Kuća na vrhu Zvezdare.

Noć pre definitivnog odlaska Boba i Kovač krenuli su do svog svetionik stana u ulici Braće Srdić br. 6 na Medaku III. Kovač nije imao snage da se popne do svoje gluhe, radne sobe. U praznom stanu odjeknulo je zvono telefona.

Boba ga je opomenula da ne podiže slušalicu.

Mislila je da je opet neka pretnja, neka uvreda.

Kovač je podigao slušalicu i čuo: Zovem iz groba – Ni ja više ne stanujem ovde. Ostavio sam novom vlasniku telefon i jogi ležaj. – I ovde je mračno i pusto, prijete nam da će nam prekinuti veze sa živim svetom, uzvratio je D. Boba je odmah po tonu razgovora znala da je sa druge strane Lubarda. Počelo je da kvrcka u telefonskoj žici i veza se ugasila. Gluhota.

Kovač je ipak bio srećan jer je poslednji razgovor u gradu u kome je živeo 30 godina i posvetio mu najlepše stranice, bio razgovor sa velikim prijateljem Draganom Lubardom.
Jedne kasne noći u Klubu književnika pričao je Lubarda o svojoj majci na zgarištu svoje rodne kuće u Sijercima, na Romaniji. To u reči ne može da stane, a stid me je da nastavim tu Draganovu priču.

Eto, mati mu je govorila, da bi sve trebalo nacrtati.

Pored nas je bila i moja kći Jovana (ima pet godina). Zaspala na astalu.

Dragan je na papiru iz bloka napisao: Ona je zaspala za stolom, to je bio akvarel. A mojoj starijoj kćeri Ivani govorio je u slušalicu: Kad se zaljubiš to moraš nacrtati, kad hoćeš na more to moraš nacrtati, kad hoćeš …

A kakve mi je fotografije s mora poslao Draganov sin Igor, anđeo.

Najbolja rima za ovu skicu o Draganu Lubardi je pesma Mija Raičevića Majka. Samo veliki majstor može sve staviti u četiri reda:

Govorila je da je molitva
jedno dugo ćutanje
i jedva primetno
mrdanje usnama