Ljuba

Na to pitanje odgovara životna priča Ljube Popove, moje drugarice iz osnovne škole sve do danas. Biografija izuzetna – bila bi dovoljna i za ženski roman i za naučno istraživanje.

Početak – pedesete godine. Staljin je već umro, Gvozdena zavesa je još čvrsta, ali kroz njene rupice probijaju se s radija zapadni glasovi i prve najlon čarape. Mi još nismo dorasle za njih, ali naše mame su ih već kupile kod švercera za ogromne pare. Ljubina mama je službenik u Ministarstvu. Moja – naučni saradnik. Obe s visokim obrazovanjem, obe lepe i siromašne. Ali ne najsiromašnije! One već nose čarape o kojima milion vršnjakinja može samo da mašta. Svaka ima dva kaputa – zimski i letnji, dve suknje i tri haljine. I još haljinu za svečane prilike. Ljubina mama, pored sveg ostalog, ima i zvanični kostim. One se međusobno ne poznaju, naše mame, ali im je odeća – potpuno ista. A drugu nemaju. Niti će je imati. I, kako se tada govorilo, ne mogu je imati. Sve gradske žene odevene su isto, sve razlike određuje nevelika razlika u primanjima. Ali za ogromnu većinu naših sugrađanki „pravljenje“ novog kaputa bio je plod zamršene ekonomije i velikih napora „nabaviti“ materijal, postavu, dugmeta, a uz to i parče krzna za kragnu.

U svetu ozakonjene jednoobraznosti, siromašne jednakosti i tuge, koju smo počele da osećamo nekoliko godina kasnije, devojčica Ljuba se razlikovala smelim estetskim pokreima: ona šije sebi „drugu odeću“. Čini se da od petog razreda ona počinje da izgrađuje svoj stil, sasvim spontano, čak nehotice. Tako u čoveku radi talenat. Tako se u njoj začinje nesvesni protest protiv jednoobraznosti.

Ljubu da dostignem nisam ni pokušavala: ona je upisala modelarstvo, ja – biologiju. Njena karijera umetnika za kostim je uspešna, moja biološka je propala.

Dalje je išlo redom: posle završetka studija 1965. godine Ljuba je otputovala u Italiju. Udala se za Italijana s kojim je počela da se zabavlja čini mi se još u osmom razredu, u vreme kad je Đuzepe pohađao višu partijsku školu. Na ovom mestu mog kratkog pripovedanja žalim što ne pišem roman, već samo kratke zapise – to je priča o srećnom braku koji traje i dan-danas, braku u kojem supružnici žive veselo, pametno, zanimljivo, menjajući se svako na svoj način i radujući se međusobnom razumevanju.

Devojčurak iz Novoslobodske ulice, iz kuće pored prodavnice petroleja, radi u svetski poznatom pozorištu „La Skala“, na milanskoj televiziji, kao novinar komentariše zanimljive procese koji se događaju u džet-setu, piše oglede o modi. Ljuba Popova je profesor na Novoj akademiji umetnosti u Milanu (NABA), drži kurseve iz istorije kostima i mode, a takođe i specijalne profesionalne kurseve čiji nazivi ništa ne znače nestručnjacima. Ona je član mnogobrojnih žirija, drži predavanja u mnogim zemljama, među njima i u Rusiji, nastupa kao profesor po pozivu u Institutu umetnosti i dizajna u Finskoj, sarađuje s Koledžom umetnosti i dizajna u ^elsiju.

U mislima se vraćam u ona vremena kada su dve male moskovske devojčice izražavale svoj stihijski bunt protiv nepodnošljivog vremena prišivanjem dugmadi na leđa kaputa, nošenjem grudnjaka preko bluze i drugim sitnim svakodnevnim disidentstvom na manufakturnoj osnovi.

Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić

Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i svetskih pisaca. Njena nova knjiga autobiografskih priča i eseja Sveto smeće objavljena je nedavno u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs