Ljubav u vazduhu

Od nedostatka sna ili od čvrstih, ujednačenih udaraca točkova po zaleđenim šinama. Ni na šta ne mislim, u uši i telo mi se zaleće ubrzano disanje žene, njena duga kosa me golica po licu. Žice neodređeno podrhtavaju u gustom, vlažnom vazduhu, ciklični udarci gole ženske pete o telo gitare u kupeu voza pretvaraju se u ustalasane, neusklađene zvukove. Pokidane zvučne niti putuju po mekom tepihu prostora, prodiru kroz prljave presvlake na sedištima, odbačene delove odeće, napola praznu konzervu piva i završavaju na oznojenoj površini ženske kože. Čujem kako se stapaju sa predmetima, usaglašavaju sa njihovom frekvencijom prikrivene tišine. Sa stakla ka mom desnom ramenu mili oštar mraz, napolju je minus deset, ako bih okrenuo prekidač i pojačao grejanje, ne bi bilo ništa bolje, samo bi još više smrdelo na čađavu naftu, u rasklimatanom kupeu voza koji je šačicu putnika uveče, iz Beča, odvezao ka Ljubljani, čini mi se da zaista funkcionišu još samo motor i povremeno zvučni signal.

Kroz raspršenu, udaljenu svest u mene se lenjo ušunja misao da će mi ta žena razbiti gitaru, i prstima je uhvatim ispod zadnjice pokušavajući da umirim njenu nogu koja se snažno trza ka susednoj klupi. Pogledaj me, šapne mi dok se snažno njiše u mom naručju, zašto me ne gledaš, jezikom mi zaječi u uho, da se u njemu odmah nastane vlaga i hladnoća. Ne pogledam je, ne mogu da spavam sa ženama ako su mi otvorene oči. Postanem rasejan, izgubim osećaj, čak i to malo svetlosti koju osećam iznutra okrene se ka spolja i brzo svemu bude kraj. Hoću, kažem iz svoje smekšane, olabavljene svesti, sklopi oči pa ću te pogledati.

Ne pogledam je, ne zanima me njeno lice, jedva da je poznajem. S kolegama sam u Mariboru svirao na prednovogodišnjoj zabavi podružnice austrijske banke, prespavali su u nekom jeftinom hotelu a ja sam hteo da se odmah vratim, ne želim da se moja mala Ula ujutru budi sama i da pita dadilju zašto nisam kod kuće. Voz je čekala i mlađa žena, izašla je iz mraka na stanici, prišla mi i predstavila se, nisam dobro čuo da li Maja, Kaja, Taja. Dobro ste svirali, uživala sam, rekla je. Idem do Celja, nastavila je svoj monolog, mogla bih da prespavam kod prijateljice, ali čeka me muž, ljubomoran je. Primetio sam je već na zabavi, svidelo mi se kako se njihala. U pauzama smo srkali pivo, polako&ležerno, samo naš novi klavijaturista se motao po dvorani i birao partnerke za ples uz mirne, sentimentalne evergrinove sa CD-ova. Momak je još mlad, treba mu mnogo topline. A mi smo, kako i dolikuje muškarcima u četrdesetim, sedeli i posmatrali devojke za stolovima i na podijumu.

Ne, nije mi nestala iz pamćenja, Maja, Taja, Kaja.

U Celje? Lepo, izgovorio sam lenjo u hladni vazduh perona i pokušao da pod snopom bledožute svetlosti koja je u snežnoj noći izdubila scenu za slučajni susret, potražim njene oči.

Ja idem do Ljubljane, nastavio sam lagodno i procenjivao koliko mogu da joj laskam. Logično da je ljubomoran, verovatno nije slep, prostodušno sam dodao, možeš da mi veruješ, paziću na tebe. I pošto noću ne smeš nikome da veruješ, naravno i na sebe.
Klimnula je i odmahnula glavom, upitno me pogledala i nakon nekog vremena se nasmejala. Baš je prokleto hladno, zar ne? rekla je, prokleto hladno, da, odgovorio sam i prišao joj bliže.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je poznati slovenački pisac čiji je roman „Ljubav u vazduhu“ upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.