Ljubica Slavković: Sentiment nacionalističkog populizma paravan je za korupciju

Ona se pita gde se, kada i na osnovu čega donose odluke od značaja za naš prostorni razvoj i budućnost naših gradova, reka, kulturnih i prirodnih dobara, i zašto su javnost i šira stručna zajednica iz toga isključeni. Slavković je takođe i autorka i urednica programa „Razumeti grad“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju usmerenog na društvene, političke, kulturne i druge aspekte „proizvodnje prostora“, prostorne politike i arhitektonsko i urbanističko nasleđe.

Slavković kaže da je motiv za program u snazi zajedničkog, združenog delovanja i pluralizma aktivnosti koje se stalno pozicioniraju u odnosu na celinu tj. kontekst(e). Prema njenim rečima, poslednjih godina se u tome izdvaja dugoročni projekat „Ka kolaborativnom upravljanju“, sačinjen od istraživanja, javnih debata i informisanja – onlajn platforme Interaktivni urbanizam(.com).

– Projekat je usmeren na edukaciju, promociju savremenog koncepta prostornog razvoja, (pravoverno) informisanje i ojačavanje argumentovanog mišljenja, razvoj nove kulture komunikacije i preispitivanje okvira profesionalne delatnosti. On je dugoročan, jer smatramo da velike promene kakve su nam potrebne nastaju iz dubokog i sveobuhvatnog delovanja, utemeljenog pre svega u razvijanju načina na koji se informišemo, razgovaramo, zaključujemo i (o prostoru i društvu) mislimo – ukazuje Slavković.

* Lice Beograda poslednjih godina suštinski biva izmenjeno. Nekim ljudima se to dopada, neki žustro negoduju što grad poprima novu formu. Kako Vi kao stručnjak gledate na sve te promene i koja je, prema Vašem mišljenju, pozadinska priča iza njih?

– Suština je u naličju. Da li se lice nekome dopada ili ne u drugom je planu. Pre toga moramo govoriti o „onome iza“, o procedurama i procesima, o mehanizmima kojima se pomenute izmene sprovode i vrednostima koje se tim putem promovišu i utkaju u naš prostor, a tako i u naše živote. Naravno, estetika i to sve oslikava, ali je vredno da kroz nju čitamo izgrađeni prostor, razumemo je u širem kontekstu i značenjima, iz čega je proizašla i šta nam to oslikava. Ne zaboravimo pri tome da je promišljanje prostora (set) disciplina koji se vekovima razvija(ju), a oko nas se svode na puku (netransparentnu) ekonomsku računicu. Kao stručnjak, na te promene gledam kao na nedemokratske, kao na procese koji se dešavaju daleko od očiju javnosti i bez mogućnosti učešća, na odluke koje se donose negde iza zatvorenih vrata, daleko ne samo od građana, već i od struke. Posledica toga je eksploatacija javnog dobra i interesa za dobrobit odabrane manjine. U tome se naša budućnost guši, koprca ispod pritiska uvek više kvadrata, još malo otetog zelenila, besmisla saobraćaja i imperativa instant eksploatacije nasuprot promišljanja bolje budućnosti.

* Da li je sve što se gradi ili renovira dovoljno transparentno i da li građani, bez obzira na to što nisu stručni, treba svojim mišljenjem da budu uključeni u odobravanje radova? Da li se građani pitaju i da li treba da budu pitani?

– Prema zakonskom minimumu, građani se „pitaju“ u dva navrata u procesima urbanističkog planiranja: na ranom javnom uvidu i na javnom uvidu pri donošenju urbanističkih planova. Problem je što se uključivanje građana svodi na formalizovano, pro forma poštovanje tog zakonskog minimuma.

U demokratskom društvu, ili onom koje teži da to bude, mora postojati pluralizam interesa. Da bi se različiti interesi pomirili, potrebno je da oni imaju prostor da se iskažu i artikulišu, a da ne govorimo o pravovernom informisanju na osnovu koga se oni formiraju. Mi taj prostor nemamo. Učešće javnosti, transparentnost procedura, snažne institucije… sve su to preduslovi za prostorni razvoj kojem mi svojim proklamovanim vrednostima težimo, i to dakako podrazumeva i da se građani pitaju. Naravno, to zahteva razvoj procedura u kojima stručnjaci, urbanisti, dobijaju i brojne „nove“ uloge, koje se ne mogu svoditi na puku izradu urbanističkih planova – one u svojoj društvenosti postaju daleko složenije. Brojni su izazovi u tome, i naš institucionalni okvir nije njima prilagođen. U razvoju toga, ključna je uloga građana i civilnog društva, koji moraju biti aktivni i osnaženi. Građani moraju da zahtevaju da imaju prostora da budu aktivni, a uostalom, u demokratskom društvu to je i njihova obaveza.

* Da li se situacija sa koronom koristi za sprovođenje radova sa kojima građani možda nisu u potpunosti saglasni?

– Apsolutno, i procedure usvajanja urbanističkog plana za Makiško polje su nam to i ilustrovale. Apsurdno je da jedan plan od takvog značaja, kojim se direktno određuje i cementira budućnost pijaće vode Beograda, bude usvajan u vreme globalne pandemije i vanredne situacije, kada je hiljade ljudi hospitalizovano i još toliko u samoizolaciji. To nije odlazak u supermarket pa da je dovoljno da se obezbedi fizička distanca – ljudi su masovno izolovani i bolesni, kako onda možemo govoriti o „učešću građana“?

Pri tome, neustavno saopštenje Grada Beograda koji građane i učesnike ovih procesa svodi na „neophodne“ i oni koji to nisu (?!), kojim se nedvosmisleno ističe da je jedini cilj „zadovoljenje zakonskog minimuma“, jasno nam ukazuje upravo to: da je jedini cilj pri sprovođenju javnih uvida da se formalno ispune procedure, koji se pri tome i olako tumače. Tu nema mesta suštinskom poštovanju načela učešća javnosti. Umesto toga, imamo puko štikliranje kućica da su nekakve i negde obećane procedure „ispoštovane“, bez stvarnog interesa da se one i sprovedu.

Situacija sa koronom nam je, kao i svaka druga kriza, samo ogolila „mirnodopsku“ realnost: u procesima urbanističkog planiranja kod nas ne postoji stvarni i institucionalni interes za demokratske procedure, za učešće građana i za razvoj grada koji se temelji na očuvanju javnog interesa.

* Još jedan problem koji se nameće jeste često „popravljanje“ već završenih radova, kao u Skadarskoj ulici koja se peti put „iskopava“, ili poput „prevrtanja kocki“ na Trgu republike.

– Tu se opet vraćamo na taj suštinski problem netransparentnosti procedura i slabih institucija zbog koga je uopšte moguće da se tako nešto dešava, da vi izvodite javne radove čija cena (ne samo materijalna) nije javnosti poznata, i da ne postoji odgovornost za učinjeno. Bez odgovornosti, ceo sistem se pod sobom urušava.

* Bavite se, između ostalog, i problemom naselja Makiš, takođe goruće teme na koju ljudi burno reaguju. Šta je to što provocira reakcije javnosti u ovom slučaju?

– Pomenula sam javni uvid za ovaj plan i kako je načelo učešća javnosti narušeno procedurom njegovog donošenja, u ime pandemije. Ima u tom procesu još puno detalja koje bismo mogli da istaknemo, ali osvrnuću se na nešto drugo što ne bismo smeli da ispustimo iz vida. Koleginica Milica Ristović je u okviru pomenutog projekta „Ka kolaborativnom upravljanju“ kroz integralni pristup izradila hronologiju ključnih koraka u planiranju Makiškog polja. Tu vidimo da je odluka o povlačenju zone vodoizvorišta doneta još 2014. godine, dok je ovo područje označeno za intenzivnu urbanizaciju u GUPu i PGRu (planovima višeg reda) još 2016. godine, a i arhitektonski konkurs je tada raspisan. To govori da su ključni koraci da se ova zona prenameni za izgradnju, i to intenzivnu, doneti pre više godina. Urbanistički plan s kraja 2020. godine, čiji javni uvidi su prvi koraci u kojima javnost uopšte ima priliku da se uključi, zapravo je samo poslednji, pro forma ekser kada su sve odluke već odavno negde donete. Ni za jednu od tih odluka, iako su od kapitalnog značaja, nije bilo javnih debata, šire stručne diskusije, promišljanja i pravdanja odlučenog. Makiš je problem budućnosti pijaće vode Beograda, izuzetno značajna tema. Ali taj proces ilustruje jaz celokupne naše izgradnje: gde se, kada i na osnovu čega donose odluke od značaja za naš prostorni razvoj i budućnost naših gradova, reka, kulturnih i prirodnih dobara, i zašto su javnost i šira stručna zajednica iz toga isključeni?

* I podizanje spomenika u Beogradu izaziva revolt stručne i šire javnosti i to i iz estetskih, ali i razloga netresperentnosti njihovog nastanka, bez konkursnih procedura, bez znanja o tome koliko koštaju…

– Podizanje spomenika, od odabira kome se spomenik podiže pa sve do estetskog rešenja, najslikovitije nam ilustruje vrednosti koje jedno društvo neguje. S obzirom na ograničeni prostor koji za temu ovde imamo, pozvala bih se na primer u kome je sve već sažeto: Skopje 2014. Sentiment nacionalističkog populizma uspešan je paravan za korupciju i crpljenje javnih resursa, za dobrobit odabranih. Sve što već imamo u širem prostoru spomenici su spakovali u još manju zapreminu koja se lakše i sprovodi, jer je nabijena emocijama i instant-obrt paketom u kome umetnost i nacionalni ponos „ne pitaju za cenu“.