Ljubiša Samardžić: Film je ostao moj životni kredo

Nagrada Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, koja je ove godine pripala njemu, bila je povod da sa slavnim glumcem, rediteljem i producentom razgovaramo o njegovoj karijeri – ulogama i filmovima kojima je obeležio jugoslovensku i srpsku kinematografiju i televizijsku produkciju. Ipak, bolest zbog koje se već mesecima ne pojavljuje u javnosti (krajem prošle godine, malo pošto je napunio osamdesetu, završio u bolnici i imao tešku operaciju) odložila je ovu ideju do daljeg, uprkos obostranoj dobroj volji. Samardžić nije prisustvovao ni dodeli nagrade na otvaranju Festa, a organizatori ovog festivala zajedno sa publikom u Sava centru poželeli su slavnom glumcu brz oporavak, a sa njim i nove filmove i uloge.

Dobre vesti stigle su vrlo brzo. NJegov dokumentarni film „Panta rei“ otvoriće 64. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, saopštili su organizatori desetak dana kasnije. Kako kažu, u pitanju je dokumentarni prikaz jednog vremena, kroz svedočanstvo ovog glumca i reditelja. Počev od skromnog detinjstva u posleratnoj Jugoslaviji, preko putešestvija do Beograda, studija na Akademiji za film i TV i konačno do bogate karijere glumca, Samardžić, koji potpisuje režiju i produkciju ovog ostvarenja, oslikava portret domaće kinematografije čiji je integralni deo od pedesetih godina prošlog veka do danas. „Ovo je film o njegovom životu i karijeri ali i o istoriji jedne kinematografije i jedne zemlje. To je sumiranje rezultata čoveka koji je već odavno postao legenda domaćeg filma“, najavljuje umetnički direktor Martovskog festivala Boban Jevtić.

Ovaj put, kada smo ga zamolili da odgovori mejlom na nekoliko pitanja o filmu, njegovoj temi i svojoj karijeri, izašao nam je u susret. Onoliko koliko je trenutno u mogućnosti, naravno. O svom dokumentarističkom prvencu, jugoslovenskoj kinematografiji, zašto je izabrao film a ne pozorište i još mnogo čemu LJubiša Samardžić govori za Danas.

Film „Panta rei“ biće prikazan sutra od 19 sati u Velikoj sali Doma omladine Beograd.

* Kako je nastao film „Panta rei“, koji će otvoriti Martovski festival?

– „Panta rei“ je nastao kao rezultat mog viđenja života i filmske umetnosti.

* Kako vi pamtite razvoj jugoslovenske kinematografije, i to posebno njenog „zlatnog doba“. Da li je za vas i vaše kolege ono zaista bilo „zlatno“?

– To je bilo i ostalo zlatno doba jugoslovenske kinematografije.

* Šta fali savremenim autorima da bi film imao mesto koje je nekada imao u našem društvu (uz novac, naravno)?

– Novac nije uvek presudan, a filmovi koji su obeležili to zlatno doba ostavili su trajni pečat u jugoslovenskoj kinematografiji.

* Iako ste se glumi posvetili zahvaljujući Bojanu Stupici i Akademiju upisali sa stipendijom pozorišta Atelje 212, ipak ste tek poneku ulogu imali na teatarskoj sceni. Šta vas je to privuklo filmu i zašto pozorištu niste dali drugu šansu? Mislite li da ste time nešto propustili?

– Nisam ništa propustio. Film je ostao moj životni kredo.

* Najznačajnije uloge ostvarili ste u komedijama i ratnim filmovima. Kako ste birali filmove? Da li mislite da ste nešto propustili (da ste neku ulogu odbili a da nije trebalo)?

– Filmovi su birali nas, a uz tako velike reditelje, grešaka nije bilo.

* Na koje uloge ste najponosniji a šta vam je možda žao što ste igrali?

– Posebno mi je draga uloga u filmu „Hamlet u Mrduši Donjoj“. Kroz taj lik se oslikava moja predanost prema filmu.

* Radili ste sa Purišom Đorđevićem, Sašom Petrovićem, Hajrudinom Krvavcem, Veljkom Bulajićem… Sa kim ste se najbolje razumeli? Šta su vas reditelji naučili?

– Sa tako velikim i dragocenim rediteljima napravio sam najbolje filmske kreacije.

* U Veneciji ste za lik Malog u remek-delu Puriše Đorđevića „Jutro“ nagrađeni priznanjem Copa Volpi, što vam je donelo i ponude da karijeru nastavite u inostranstvu. Zašto niste više igrali izvan granica SFRJ?

– Nisam imao želju da nastavim karijeru u inostranstvu, smatrajući da mi je moja zemlja dovoljna inspiracija za dalje uspehe.

* Kako je režija postala vaša preokupacija i primarna filmska vokacija? Da li vam danas nedostaje gluma?

– Zbog bolesti sina okrenuo sam se režiji. I u tim teškim danima nastao je moj prvenac – film „Nebeska udica“.

* Kako ste birali vaše rediteljske priče?

– Uvek sam tražio temat u malim, običnim ljudima i njihovim sudbinama.

* Najavljivali ste još jedan projekat po delu Slobodana Selenića. Koje su to još profesionalne želje koje vas vode? Šta biste još voleli da snimite?

– Neki projekti su ostali samo moji neostvareni snovi. Moj autorski dokumentarac „Panta rei“ dao je pečat mojoj bogatoj karijeri.

* Nedavno se na 45. Festu dobili nagradu Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Šta znači ova nagrada za vas?

– Iako me je bolest sprečila da primim Beogradskog pobednika, moja radost i zahvalnost je nemerljiva.

I film Puriše Đorđevića na Martovskom festivalu

Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma počinje sutra u 19 sati u Domu omladine Beograd. Pored filma Ljubiše Samardžića, biće prikazano i novo ostvarenje još jednog velikana domaće kinematografije – Puriše Đorđevića. Kratki film „Bunker 93“ je filmska poema ovog najmlađeg među domaćim filmskim veteranima.

„Učestvujući u Drugom svetskom ratu, imao sam neprijatne susrete sa bunkerima. Snimio sam mnogo filmova od tada, najviše dokumentarnih, te se dogodilo da sam u tom žanru imao i dela označena kao filmske poeme. ‘Bunker 93’ je jedna poetska misao, i kao i svaka misao, sadrži montažu slika koje mogu da iznenade jedna drugu. Snimajući film ‘Skerco’, u okolini Obrenovca i reke Save, usput sam snimao ostatke bunkera, sa nejasnom idejom – da će možda jednog dana nečemu poslužiti. Danas, kada su mi 93 godine, evo ih pred vama, montiranih u stilu Slavka Vorkapića, bunkeri koji su ubijali, usput ubijani klaviri, pejsaži, usamljeni ljudi i konji, zajedno“, kaže o filmu Puriša Đorđević.

I Marina Abramović, Rajko Grlić, Škanata, Stojanović

Popularni Martovski festival, koji postoji više od 60 godine, ovim izdanjem vraća se nacionalnoj koncepciji. Manifestacija, koja će trajati od 30. marta do 2. aprila u Domu omladine Beograd, prema rečima novog umetničkog direktora festivala Bobana Jevtića, postaće platforma koja će objediniti sve festivale, povezati stvaraoce i biti važna za profesiju.

Više od 80 naslova prikazivaće se u selekcijama: dugometražni dokumentarni film (duži od 50 minuta), kratki dokumentarnog filma (do 50 minuta), kratki igrani film, eksperimentalni film i video art, animirani film… Pored takmičarskih programa postoji i revijalni deo sa filmovima koje selektori nisu izabrali, ali za koje misle da je jako važno da budu prikazani.

Svake večeri filmski program u Domu omladine zatvaraće specijalne projekcije. Pored filma Puriše Đorđevića, tu je dokumentarac „Prostor između – Marina Abramović i Brazil“ koji govori o umetnici Marini Abramović i njenom putovanju kroz Brazil, zatim „Svaka dobra priča je ljubavna priča“ Rajka Grlića, o odnosima između umetnika Ratka Poliča, Milene Zupančič, Borisa Kavace i Dušana Jovanovića, kao i „Trst, Jugoslavija“ koji se bavi čuvenim švercerskim turama u Trst ’70-ih i ’80-ih godina ali iz ugla italijanske strane.

Ove godine nagrada za životno delo biće dodeljena Miroslavu Bati Petroviću, a dužno poštovanje biće odato specijalnim programima posvećenim nedavno preminulim rediteljima – Krsti Škanati i Lazaru Stojanoviću.

Budući da je ideja festivala da neguje filmsku scenu, dinamičan program sažet u četiri dana sadržaće i radionice, susrete, predstavljanje festivala iz cele Srbije… Dan u Domu omladine zatvaraće muzički program u okviru koga će nastupiti di-džejevi Feloneezy, Phillie P, 50Grass, Luka Gaćina, VRC i bend Autopark.