Ljubomir Bandović: Ovaj svet opet moramo da zaslužimo

Glumac LJubomir Bandović još uvek prima pohvale za ulogu u filmu “Jedini izlaz”. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je član bio 15 godina, nedavno je dobio godišnju nagradu. U ovom teatru trenutno igra u nekoliko repertoarskih naslova, između ostalih u “Pučini”, drami Branislava Nušića, za koju kaže da joj nije potrebna aktuelizacija jer se ovde cilklični krugovi vazda ponavljaju.

Na prijemnom ispitu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, između ostalih, imitirao je i Slobodana Miloševića, a u seriji “Porodica” posvećenoj njegovom hapšenju pripala mu je uloga urednika televizije ili kako Bandović pojašnjava “funkcije”. Završio je i snimanje na hrvatskom filmu “Garbura”, debitantskom ostvarenju Josipa Žuvana, seriji “Nečista krv” Militina Petrovića, mini-seriji “U ime naroda” Darka Bajića.

Gledaćemo ga i u komediji “Avokado” Nikole Pejakovića, u seriji “Deca zla”, to jest, ekranizaciji istoimenog bestselera Miodraga Majića, a glavnu ulogu ima i u reklamnom spotu Danasa.

* Mnogo uloga je iza i mnogo ispred vas, a prihvatili ste da učestvujete u reklami koja promoviše Danas. Kakav je vaš odnos prema ovoj vrsti glumačkog zadatka i šta vas je motivisalo da učestvujete u afirmaciji našeg lista, brinete li da ćete možda izgubiti neku ulogu zbog toga?

– Reklama mora da ima igrani karakter da bih učestvovao. Ne vidim sebe kako u kameru, u svoje ime izgovaram, „kupite to i to“. List Danas je uspeo da ostane veran sebi i čitaocu, i čini mi se da nije upao u zamku svakodnevnih prepucavanja i takmičenja u baljezgarijama, u čemu učestvuju skoro svi ostali mediji. Ozbiljni ljudi pišu za Danas. Ne bojim se da ću ostati bez neke uloge zbog reklamiranja Danasa. Ako se i desi, biće to potvrda Danasu. A i meni.

* Rekli ste jednom da bi sugestibilnost mogla biti sinonim za glumu. Budući da ste u tom kontekstu još kao dečak shvatali prednosti glume, da li je bilo situacija u svakodnevnom životu u kojima ste se poštapali svojim talentom ne biste li rešili neki problem s roditeljima, nastavnicima ili u nekoj trećoj prilici?

– Naravno. Svi to radimo, bili glumci ili ne. Uglavnom sam koristio gabarit i snažan glas da odbranim nešto ili nekoga. Loše reagujem na nepravdu. Opet, kada dobijam nešto samo zato što me neko voli kao glumca, postidim se i neprijatno mi je. Tada ne umem ni da glumim.

* Pored nagrada, uloge su vam donele i popularnost. Kako se s njom nosite, kako vas ljudi vide?

– Moje uloge ljudi vole i svako ima neku omiljenu. Pozdravljaju me na svakom koraku… Neko ume, neko jednostavno nije vaspitan, ali se trudim da imam vremena i razumevanja za sve. Popularnost, što bi Rambo Amadeus rekao, „to g*vno ti pripadne“ i veliko je iskušenje. Čovek uzleti, naročito ako popularnost dođe prerano. Učim da živim sa tim, šta ću…

* Pričali ste da su vas ljudi prepoznavali na ulici po likovima koje ste igrali često replicirajući na karakter koju ste tumačili. Zanimljivo je da su vam se s najviše poštovanja obraćali kada bi vam prilazili kao Vaji, surovom kriminalcu iz “Južnog vetra”. Imate li neku svoju opservaciju kako smo dotle stigli i šta bi moglo da se učini da etički dobri junaci postanu popularniji?

– Da, to je slika vremena i društva u kome živimo. Lako smo prihvatili ikonografije modernog i slobodnog Zapada da treba živeti brzo, bestidno, da je uspeh imperativ, da novac znači moć. Lakše je Vaji da ubije i da diluje nego da okapava nad knjigom ulažući u budućnost. Tu je i odgovor. Sada odmah i sve, jer sutra… Ko zna…

* S kojom ulogom dosad ste se najteže izborili i zašto, a koja vam je bila najlakša?

– Najteže mi je bilo da igram Svetozara Miletića u filmu „Ime naroda“, prvo zbog veličine i značaja tog čoveka. Žulijan Asanž svog vremena, čovek osuđen zato što je slobodan. Redak primer čestitosti i požrtvovanosti. Nema danas čoveka koji bi mu bio referenca. Teško je i tri sata dnevno biti na šminkerskoj stolici da bi ona maska izgledala onako dobro. Lako igram „našeg čoveka“. Referenci nikada dosta.

* Početkom 2019. godine u intervjuu za Danas ste rekli: “Dosta mi je revolucije iz fotelje.” U međuvremenu se mnogo toga promenilo – pandemija i upravljanje vlasti njome je učinilo mnoge koji bi se inače pobunili taocima te situacije. Kako u takvim okolnostima vidite društveno-političku situaciju u Srbiji?

– Od početka pandemije shvatam da treba sagledati celu planetu. Prva reč koju su svi državnici na svetu izgovorili u prvim obraćanjima svojim građanima bila je „rat“. Organizam se onda naštimuje na vanredne okolnosti. Strah je primaran. Sve to sistemu obezbeđuje lakše manipulisanje masama. Moramo opet početi da živimo jedni sa drugima, a ne jedni uprkos drugih. Ovo kod nas neću ni da komentarišem. Kao loša predstava…

* Istom prilikom ste konstatovali: “Sad Kojo da se zaleti, Cvija, Bjela – za godinu dana sto hiljada potpisa.” Nedavno je snimak odbrane Reve s Cecom Bojković u glavnoj ulozi odjeknuo mnogo više nego što građani i aktivisti nedeljama čine. Znači li to da su danas nekompromitovani umetnici, oni koji ne pripadaju nijednoj stranci, možda jedina inspiracija građanima da ne odustaju i izbore se za svoja prava?

– Da. I ne samo umetnici, već i profesori, lekari, sportisti, naučnici. Ali i običan, pošten čovek. Znate, sistem pravi veliku grešku ne pitajući se: „A šta ćemo kada više ne budu imali šta da izgube?” Svako ima crvenu liniju i tačku pucanja. Ovaj svet mora da dođe u ruke pametnih i sposobnih, ovaj svet mora da napusti san o hepiendu i životu u komforu. Ovaj svet opet moramo da zaslužimo.

* Pred vama su novi zadaci, između ostalog i uloga u seriji “Deca zla”. Bez spojlera, za sve one koji su pročitali knjigu Miodraga Majića, koga ćete vi igrati?

– Igram zanimljivu ulogu, nešto što mi ne bi svako ponudio. Biće jako zanimljivo…