Ljubomir Bandović: Prihvatili smo gazdu i život na kolenima

Glumac koji je sa blizu sedamdeset filmskih i TV uloga, i više od pedeset pozorišnih odavno postao garant uzbudljivosti svake predstave, filma i serije u kojoj igra, koji već sada ima akreditiv da se svrsta među glumačke velikane (kako senzibilnošću da maestralno uđe u svaku ulogu, tako i svojim ličnim stavovima), iznova oduševljava publiku.

U kultnoj drami „Čudo u Šarganu“ LJubomira Simovića u režiji Jagoša Markovića, o kojoj od premijera 2. i 3. aprila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ne prestaje da se govori u javnosti, Bandović je briljirao likom kapetana Manojla, junaka Prvog svetskog rata. On kaže da je slutio da će ova priča o „nama najgorima i nama najboljima, o polusvetu okupljenom u kafani „Šargan“, nepomičnom u svojoj učmalosti“, dirnuti publiku.

– Imao sam vremena tokom rada na predstavi da sednem u salu i gledam probe, čekajući svoje scene… Znao sam da će publika uživati. Istina pripada svima. Ja na sceni verovatno nikada neću reći „Biti ili ne biti“, ali sam ponosan što u ovoj predstavi izgovaram „Čovek i jeste čovek samo na osnovu svoga stradanja“.

Šta je vama lično najuzbudljivije u „Šarganu“, koga brojni kritičari izdvajaju i kao naše najbolje dramsko delo?

– To bi bila piščeva ljubav prema likovima, koja izviruje iza očiglednog prekora i opomene. Onako kako se voli nevaljalo dete. Razmišljao sam o Šarganskoj osmici, o osmici koja je u matematici znak za beskonačnost. To naše konstantno traženje čuda na ovim prostorima i ideja da je to čudo van nas, da treba neko da nam ga donese, predstavi, pokloni – upravo nas drži u toj osmici. A Simović nas svojim tekstom i pitanjima ko smo i šta smo, na najbolji mogući način vraća nama samima. Kad imate s kim to da podelite, da zajedno uz ogromno poverenje istražujete, pa čak i sa idejom da možda ne nađete, to čini život životom.

Koliko su Simovićevi junaci sada još suroviji u svom propadanju, i tom začaranom krugu neostvarenih želja i svoje učmalosti?

– U tome jeste prekor i opomena pisca…Ta lenjost duha, učmalost iz koje se vremenom rađa mržnja prema drugačijem iz čista mira. Iz nerazumevanja. Iz samodovoljnosti.

Jedna od najuzbudljivijih scena u „Šarganu“ su mrtvi vojnici iz Prvog svetskog rata, ljudi koji su bili deca kad su dali živote za ovu zemlju. Da li oni treba da ustanu iz grobova i da nam kažu da mi danas tu slobodu olako shvatamo?

– A kako da toj deci, koja su se žrtvovala za nas, objasniti da u današnje vreme sloboda znači birati gazdu? Kako im priznati da smo prihvatili život na kolenima? NJima, koji su ginuli leteći…

U tom paralelnom svetu davno poginulih srpskih vojnika igrate kapetana Manojla, koji kad se „vrati“ sa vojskom više ne prepoznaje Srbiju. Kako ga lično doživljavate, ko je vaš junak?

– Moj junak Manojlo je zaveden patriotizmom, oboleo od nostalgije, nesnađen kao malo dete, što kaže njegov redov Tanasko, i mrtav od zaborava. Junak iz kutije na tavanu, izbledeo i prašnjav.

Vaš Manojlo kaže: „Patrioti su nas i udesili! Više se čuvaj patriota, nego špijuna“. Zašto je „patriotizam“ ostao tako unosan biznis?

– Nacionalizam je unosan biznis. Patriotizam je orden koji, nažalost, danas može da se nosi kao modni detalj. Mnogo je takvog ordenje, mnogo je lepih stvari koje su skorojevići i ništarobe uspeli da unize, ne znajući čemu te stvari služe.

Gde je naš ljudski, moralni i svaki drugi identitet, o kome u „Šarganu“ govori upravo Manojlo?

– Na zaraslim grobovima Manojla i Tanaska. Na grobovima svih čistih ljudi, stradalnika i pravednika. To su svetionici, ko hoće da to vidi.

O zarobljenom društvu

Stavra u „Šarganu“ kaže: „Bez pišanja uz vetar nema čoveka ni čovečanskog karaktera!“. Koliko su ljudi od ugleda i integriteta danas spremni na to i da javno govore o zarobljenom društvu i diktaturi jednog čoveka?

– Slabo! Nije valjda isto upišati neke najobičnije opanke i talijanske skupe cipele od kože ugrožene životinjske vrste. Plus, danas je velika verovatnoća da će vas neko snimiti jednom od nekoliko kamera na svom smart uređaju. Hrabri i pijani su druga priča.

Pozorište je ono što od njega napravite

U Simovićevoj drami „Putujuće pozorište Šopalović“, igrate Blagoja Babića. Da li je pozorište mesto bunta, i da li treba da nam pruži i energiju građanske slobode i pobune?

– Pozorište je ono što od njega napravite. Ono trpi svašta, a u isto vreme ne osuđuje, ne klasifikuje, ne deli, već okuplja ljude. Ideja da se isto pozorišno delo može dopasti ljudima iz različitih društvenih slojeva, različitih interesovanja, stepena obrazovanja i svega ostalog, čini ga nasušnom potrebom.