Ljubomir Bandović: Umetnik mora malo da živi i na pirinču i vodi

On je golman u predstavi, kako je rekao Kovačević, koji je glumačku postavu za svoj komad birao kao fudbalski selektor. Bandovićeva glumačka igra je pohvaljena i u „Klaustrofobičnoj komediji“, gde tumači lik kojeg nekad igrao Bata Stojković, iako je drhtao od straha pred tim izazovom. Povodom premijere Kovačevićevog komada primetio je da je tema odlaska mladih iz zemlje uglavnom svima poznata. Međutim kad se, kako je kazao, „nekoliko meseci time bavite, onda ova tema postaje kao nešto što je bilo dugo sakrivano i sad odjednom o njoj više ne možete da razgovarate normalno, nego zadrhtite i plačete kada vidite koliki broj ljudi ode. Igram roditelja deteta koje želi, koje mora, koje treba da ode da bi nešto od života uhvatilo. I, dok sam radio na ovom liku mislim da sam shvatio zašto se Srbi toliko plaše promaje. Kada vam je kuća prazna, duša vam je uvek na promaji“ – konstatovao je Bandović, čije su reči poslužile za naslove većine medijskih natpisa koji pozivaju na premijeru predstave „Hipnoza jedne ljubavi“ 17. decembra u Zvezdara teatru.

* Vi ste u Kovačevićevom komadu roditelj koji nagovara decu da ostanu u zemlji?

– Nije baš da ih nagovaram, pošto on ima iskustvo budući da mu je jedno dete već u Kanadi. I on će učiniti sve da njegova deca ne ostanu tu. Što reče njegova ćerka – „Hoćeš li ti da ja ostanem u ovom hotelu da služim kriminalcima protiv kojih ti ratuješ celog života. Odvrnuli su ti šrafove na točkovima kola. Mogli ste svi da izginete…“ i tako dalje. Dakle, igram jednog nepotkupljivog čoveka koji je u ratu sa svim onima koji su u ratu sa prirodom, sa planetom, sa ljubavlju. On, naravno, za boljitak svog deteta želi da ono ode i toga je svestan. On to i kaže – „Vi odlazite i sa razlogom i bez razloga, ali ja znam zašto je to tako.“ Ali, i mi imamo pravo na svoju tugu. Zapravo, ovde se odlazak živi pre konkretnog odlaska. Već se živi to da će deca otići i kao da su otišla. I mi tugujemo, iako je dete još uvek tu.

* Da li takav emocionalno raspolućen roditelj između „idi“ i „ostani“ u ovom komadu izgovori i neku mudru repliku ne bi li deca ipak ostala kod kuće?

– „I svuda raj, samo vam je ovde pakao. I svuda vam je bolje, samo je ovde vukojebina. Tamo na granici sa Aljaskom gde živi moj sin tamo je sneg do guše petnaest meseci godišnje. Sunce nije video od kad je otišao iz ove vukojebine.“

* A šta biste vi lično poručili ljudima koji odlaze iz zemlje?

– S tim u vezi se ne slažem jedino sa onim kome život stvarno diše za vratom i koji drugačije ne može. Jer, ako ćemo opet da ginemo po ulicama kao što smo mi ’96, onda neko mora da gine. Jer što reče Duško, nikome ova zemlja neće ostati nego nama. Ili će ove strane investicije ovde dovesti neke druge ljude koji će svoja kola voziti našim putevima.

* Kad ste pominjali stradanje, znači li to da će ovi koji ostanu morati da ginu?

– Pa, neko će morati. Znate, ja razumem kad nesvesni i neproduhovljeni policajac replikom ubije prodavca lubenica na pijaci, ali ne razumem gađanje lubenicama u izlog Komunalne policije. Oni sede zaključani unutra, smeju se i slikaju sve to da bi posle valjda stavili na Fejsbuk. Ne, kremen je meni nešto drugo. To je čovek koji je išao sa dva cegera iz prodavnice i samo je rekao „dosta!“ I mi, kao što je to uvek u životu, nećemo biti svesni kada naš organizam kaže to isto „dosta!“. Nećemo biti svesni šta nam je pritisnulo to dugme za moral, za život. Jer što vreme više ide, sve je veći komfor u kome živimo. Ako ste primetili – svi smo lepi, frižideri su nam svima puni, sve volimo.

* Gde to, na televiziji?

– Pa da, ako upalite upalite TV, videćete da je sve u redu, a u stvari je sve više ideja o toj plavoj piluli Morfeusovoj koju smo mi izabrali. Hoću brz internet, kupovinu iz fotelje, hoćemo da ne živimo život. U stvari smo to izabrali. Samim tim, kažem ginemo i koristim te velike reči zato što će to osvešćivanje – da to nije život, nego cokula koja žulja, sneg do brade i tako dalje – biti veoma bolno.

Mi koji smo nešto prošli u 20. veku, pa i služili vojske, prošli sankcije s praznim rafovima… mi smo možda i svesni otprilike šta nas čeka, ali ovi klinci danas koji imaju ajfon i većini je to ceo život ne mogu ni da pretpostave na šta sve ovo može da izađe.

* Kad pričate tako, delujete kao da verujete u revoluciju, neku pobunu?

– Ne bih to više nazivao revolucijama jer se one ciklično ponavljaju, ne bih rekao ni pobuna, nego osvešćivanje.

* Pominjem to budući da ste vi, prema mišljenju mnogih ljudi, pogotovo danas u sferi kulture, napravili radikalan potez time što ste dali otkaz u pozorištu. Tako ste, ako se može reći, zaradili status slobodnog umetnika, mada vi tvrdite da je umetnik sam po sebi slobodan. Da li je ta odluka donela nešto novo u vašem životu i da li ste se ipak nečeg oslobodili?

– Oslobodio sam se na onom najplićem nivou, spram činjenice da kuća u kojoj primam oko 400 evra plate ima prioritet nad mojim terminima a moja karijera ide tako da sam sve zauzetiji i sve više ljudi me traži a konstantno moram, što je i normalno kad si kod nekog na plati, da za to tražiš dozvolu i odgovaraš obavezama koje su zacrtali za tebe. Ovako si sam svoj gazda pa možeš da biraš – hoćeš ili nećeš da radiš. I uz to možeš da biraš šta u datom trenutku tvoj glumački senzibilitet traži, koji novi zadatak želiš da postaviš pred sebe jer dugi boravak u jednoj pozorišnoj kući ili bilo kojoj instituciji, to sam kasnije shvatio, pogotovo kad si umetnik, počinje od tebe da pravi od nešto što je kao lokalpatriota. Nešto kao „moje“ i „vaše“ pozorište. Ne, tamo gde je daska i reflektor, to je moje pozorište. I mislim da bi s tim u vezi svi trebalo dobro da se zamisle.

* Moglo bi se reći da smo zbog situacije u kojoj živimo ovde masovno zakovani strahom i ne smemo da napravimo iskorak. Nismo ni svi talentovani, niti traženi kao vi.

– Mislim da smo zakovani strahom, ali nije tačno da nismo talentovani, nego da ih nismo pronašli i da nismo svi sa sobom na ti. Recimo, nisu svi muškarci prihvatili ženu u sebi. A nisu ni sve žene prihvatile muškarca u sebi. Nisu svi manekeni prihvatili ružno u sebi. Nekako živimo samo na jednoj strani a život je ravnoteža. Život je balansiranje između materijalnog i duhovnog. Da bismo znali gde je balans, mi moramo da i za jednu i za drugu krajnost makar pretpostavljamo gde su ako za života nismo baš imali hrabrosti da odemo do njih, pa kažemo „aha, nije tu sredina“. Dakle, ne može umetnik da se ne probudi dva jutra pijan u nekom kanalu i da ne zna šta je bilo, a ne može umetnik da se probudi i da svakog jutra otvori frižider i mahinalno uzme svoj organski ceđeni sok. Mora malo da živi i na pirinču i vodi. Moraš malo i da se pomučiš da bi iz tebe nešto izašlo. Ne može se iz komfora ništa.

* Mislite li da politički moćnici na principima straha ozbiljno manipulišu narodom?

– Tako je, ne samo srpskim narodom, nego ljudima na planeti Zemlji, izuzev možda u nekim necivilizovanim plemenima. Da je potrošačka korpa 450 evra. To je život? Ali, mi sad igramo u toj predstavi mada su probe počele pre 200 godina kada je prvi zaposlio drugog i kad je zaključio – vidiš, ja ovome, iako radi dva meseca, nisam dao koliko je trebalo, nego manje. Znači mogu još manje da mu dam. Kao što su televizije odavno provalile da je glavni Željko Mitrović. Nema veze, dok je šareno, narod će to da gleda. Ali, svaka kaca ima vrh i kad se prepuni i kad krene da smrdi i preliva po podrumu, neko će valjda da kaže „hajde!“. Građanska neposlušnost za početak – ne plati porez, ne plati struju, ne idi na posao.

* Emancipatorsko nasilje?

– Pa, naravno.