Ljudi nahvao koji generišu zločine nazbilj

Glumci koji u ovom „uvodu u predstavu“ čitaju teskt su: Dušanka Stojanović Glid, Boris Milivojević, Sanja Marković i Vahid DŽanković. U reči autora „Osam teza o pozorištu i genocidu“ Paković kaže:

1. Ovo je performans-predavanje, jednoipočasovna predstava o predstavi u nastajanju. Publika će imati priliku da, kao u ateljeu, vidi iz čega i kako nastaje jedna predstava o najvažnijoj temi, o zločinu genocida, čija nerasvetljena senka, duge dvadeset četiri godine, pomračuje ovo društvo tako snažno da ono ne može da se konstituiše sve dok je sa sebe ne ukloni.

2. Pozorište je realizovana, predočena imaginacija, imaginacija pretvorena u život, doduše eksperimentalno, na malom uzorku, na pozorišnoj sceni, u amfiteatru, ali to je jezgro mogućeg novog života jednog društva. Pozorište, dakle, može da bude učiteljica budućnosti. Ne priznajući masovni zločin u Srebrenici kao genocid, Republika Srbija poništava sebe kao republiku. Zašto Republika Srbija ne priznaje evidentan genocid u Srebenici, koji je genocid prvo u projektu, u zamisli kulturne elite, pa u vojno-političkoj realizaciji Miloševićevog režima? Samo zato da bi oni koji su inspiratori tog genocida i dan-danas bili najugledniji pripadnici kulturne i političke elite, a da bi senku genocida na svojim plećima nosili nedužni građani i građanke, za tuđe zlodelo plaćajući sopstvenim indukovanim sramom i stidom.

3. Duhovnici srebreničkog genocida i etničkih čišćenja još uvek su ista kulturna elita u Srbiji, koja određuje državnu politiku i kulturnu orijentaciju prema svojim zločinima, držeći građane i građanke kao taoce u tom određenju, nametnuvši im ideološku, nacionalističku iluziju da se priznanjem genocida navlači krivica na srpski narod. Sasvim suprotno, priznati činjenicu genocida u Srebrenici, znači distancirati se od njega. Sve dok nedužni na svojim savestima nose ovu lažnu krivicu za masovno zlodelo koje je izvršio jedan režim, a koje je najpre počinjeno u imaginaciji, u zamisli njegove kulturne elite koja je i danas kulturna elita, neće biti ni javnog vremena ni javnog prostora za slobodnu imaginaciju, dakle, za slobodu čoveka u Srbiji.

4. Čovek je, pre svega, biće imaginacije, i ta ga osobina drastično izdvaja iz životinjskog sveta. Čovek je biće koje u duhu, u mašti, može najpre da prevaziđe zadatosti postojećeg, i da ga prema toj slici zatim menja. Pozorište naprosto javno predočava ovaj proces imaginacije koja interveniše u stvarnosti, i to predočavanje prevazilaženja granica postojećeg jeste bit dramaturgije.

5. Kao što sam u predstavi „Vox Dei – građanska neposlušnost“, pred lice pravde izveo aktuelnu vladu i aktuelnog predsednika republike, da odgovaraju pred važećim zakonima republike za dokaziva nedela koja su protiv nje počinili, a za šta društvo još nije sposobno (evo kako o toj predstavi uporno ćuti), tako i u predstavi o Srebrenici želim da učinim ono za šta društvo, na vlastitu štetu, još nije sposobno.

6. Ponavljam, bit jedne republike jeste u tome da se stavi na stranu žrtava koje ne moraju biti njeni građani, a protiv zločinaca koji su njeni građani. Bit Srbije kao republike može se ispuniti ako za dan svoje žalosti proglasi Dan genocida u Srebrenici. Time se sećanje na genocid pretvara u sećanje na solidarnost, sažaljenje, bratstvo i slobodu, a gubi se kao osećanje krivice. Priznavanjem genocida koji su u njeno ime počinili oni koje osuđuje kao sopstvene neprijatelje, jedna republika nalazi svoju svrhu i postaje ambijent slobode za svoje građane. Da mogućnost svoje slobode društvo najpre može da oseti i prozre u pozorištu, ja u to verujem.

7. Staviti publiku u akciju, ili pretvoriti publiku u javnost, to jeste cilj pozorišne umetnosti. Ono što mene u ovom slučaju zanima, i što je prvorazredni socijalni i estetski zadatak, jeste da, počevši od Uvoda u predstavu, a naredne godine i predstavom „Srebrenica. Kad mi mrtvi ustanemo“, sprečim buduće masovne zločine. Jer, novi će se zločini starih razmera izvršiti na ovim našim prostorima ukoliko ne ugasimo njihovo kulturno vrelo. Vladajuća kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje, etničkog čišćenja i genocida, danas podjednako kao što je to radila i pod Miloševićevim režimom za taj režim. Isti su to ljudi, ljudi nahvao koji generišu zločine nazbilj.

8. Izvršioci počinjenih zločina uglavnom su osuđeni. Osuđeni su uglavnom i organizatori tih zločina. Čak su i nalogodavci osuđeni. Ali, akademici tih zločina, pesnici, duhovnici genocida, i danas su najugledniji ljudi u ovom društvu. Oni bi morali biti prozvani, prokazani i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno. Počnimo s tim u pozorištu, počnimo, naime, od pozorišta!